Noćas te opet dozivam!

Noćas te opet dozivam!

Glasno, najglasnije što mogu,

Vičem tvoje ime, zamišljam tvoj lik,

Pružam ruke da te dodirnem!

 

Noćas te opet dozivam!

Tumaram po stanu kao utvara,

Rušim sve oko sebe žureći da te uhvatim,

Da te zadržim pre nego što mi ponovo pobegneš…

 

Noćas te opet dozivam!

Ostajem bez glasa dok param grlo moleći te

Da ostaneš, da ne odeš, da budeš tu…

Još samo večeras, samo još jedan tren, samo poslednji put.

 

Noćas te opet dozivam!

Dozivam te i mašem rukama da staneš!

Ali ti me ne čuješ i lagano lebdiš kroz mrak

I odlaziš, odlaziš među zvezde i utapaš se sa njima…

 

Noćas te opet dozivam!

Kao i prethodnih, čini mi se milion noći,

Kao što ću te dozivati i svih narednih noći koje su mi ostale

Da ih odbolujem, otplačem, izdržim…

 

Noćas te opet dozivam!

Poslednjim atomima snage,

Poslednjim drhtajima glasa pre nego što utonem u san…

A onda te i u snu dozivam, bez prestanka.

 

Noćas te opet dozivam!

A kad te dozivam u snu, tamo te često dozovem,

Dođeš, sedneš pored mene i smejemo se

Pričamo dugo, dugo, kao da se ništa promenilo nije…

A promenilo se sve…

 

Noćas te opet dozivam!

Samo da ti kažem koliko fališ,

Koliko do bola nedostaješ,

Koliko sećanje na tebe lomi kosti…

 

Noćas te opet dozivam!

U nadi da ću ti negde u daljini čuti glas,

Da ćeš me zagrliti i da će ponovo sve biti isto,

Jer za mene – više ništa nije!

 

 


Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: Pixabay.com