Novembar

Često sam
zamišljao i maštao
da ćeš
u moj život
ući
jednoga novembra
i svojim osmehom
poput sunčevih
zraka
oterati svu
najezdu
dosadnih kiša.
Upoznao sam
tvoj lik
jednoga novembra
i to
sasvim spontano
jer ne beše
mesta u autobusu
a, ja sam se,
kao i obično
uspavao
i kasnio
na posao.
Vidno neraspoložen
i nervozan
ugledao sam
slobodno mesto
pokraj tebe
i ničim izazvn
bez bilo kakve
krajnje namere
odlučih
da sednem
ne mareći
što se to, dešava
u novembru.
Na prvu sam se
zaljubio
u tvoj glas
kojim si me
odsečno
i prekorno pitala
ko mi daje za pravo
da sednem
na mesto
na kome bi trebalo
da sedi
jedan pas.
I baš u tom
trenutku
kao ošamućen
sklopim oči
i poželim
da se, od stida
nikada ne probudim.
Ležao sam
u bolničkoj postelji
kažu da sam
nedeljama
bio u komi
jer se
vozač autobusa
zakucao u semafor
umesto da prikoči
jer se
upalilo crveno.
Nije te bilo
pored mene
i dugo te se
nisam sećao
a, onda sam
saznao
nešto
o čemu do danas
nisam progovorio.
Žao mi je,
što te nisam
tog novembra
zagrlio
ogrnutu
zlatnom bojom
jesenjeg lišća
koja lagano
niz tvoje lice
pada.
I što ti nisam
govorio
stihove
Frančeska Petrarke
kojima bih težio
da ti dočaram
koliko sam
tobom bio
očaran.
I koliko mrzim
svaki
novembarski dan.


Autor: Mario Bačlija