Prekidam vezu i gledam u ekran.
Razgovor završen.
Trajanje: 50 minuta.

50 minuta vremena koje je otišlo u nepovrat. 50 minuta prežvakavanja stvari koje već previše dobro znamo, jer smo ih već dovoljno puta prežvakali; koje ne možemo da ispravimo, jer nismo mi ti koji su ih iskrivili. 50 minuta priča koje me se lično i ne tiču, a ako me donekle i ovlaš dodiruju, slušanje istih iznova i iznova mi ne pomaže ni da ih rešim, ni da sopstveni život učinim boljim i lepšim. 50 minuta nakon kojih se situacije o kojima se razgovaralo nisu razrešile, niti su ljudi o kojima se pričalo postali drugačiji, pošteniji, čovečniji. Jedino sam ja postala nervoznija.

Za tih 50 minuta mogli smo da uradimo štošta: za početak, da završimo obaveze za koje smo na početku razgovora tvrdili da ih valja završiti; da pročitamo par poglavlja neke dobre knjige; da se opustimo uz kafu i epizodu omiljene serije; da pozovemo prijatelja na jednu kvalitetnu šetnju po neobično lepom vremenu; a ako smo baš bili voljni da se bavimo problemima, da razmotrimo one koji nas se zaista tiču, i da vidimo kako ih stvarno možemo rešiti. Ono, baš stvarno. Bez koračanja kroz maglu i presipanja iz šupljeg u prazno.

I zašto da baš na početku ove godine ne odlučimo da počnemo da malo bolje čuvamo svoj mir, svoje vreme i svoje živce? Sigurno da nije lako, ali čini mi se da je eliminisanje ovakvih i sličnih razgovora i situacija, nakon kojih ne osećate ništa drugo osim da ste izgubili dragoceno vreme i snagu, i to bez bilo kakvog efekta i koliko-toliko korisnih rezultata, jedan od načina da se sa ovom „misijom“ počne.

Nemojte me shvatiti pogrešno – ne zagovaram gledanje samo sopstvenih želja, raspoloženja i potreba, niti hladnokrvno kuliranje prijatelja kome je potrebno uvo za kukanje i rame za plakanje. Mislim na uspostavljanje pristojne distance prema onima koji vas nepotrebno, i često iznova i iznova, opterećuju (istim) negativnim stvarima niti previše važnim, niti previše rešivim, dok na vaše probleme i nezadovoljstva uglavnom nehajno odgovaraju sa „pa dobro, nema veze“; na one koji, kada vas slučajno sretnu na pijaci, vole da iskoriste priliku da vam nadugačko izlože svoje životne nedaće, iako se celo vaše poznanstvo svodi uglavnom na to – slučajne susrete na ulici; one koji vam se jave samo kada im nešto treba, pa vas pritom vešto upletu u mrežu sopstvenih problema, za koje, naravno, očekuju da izvadite iz džepa čarobni štapić i rešite ih kao od šale.

I ne, nije sebično ni nepristojno da se takvim ljudima uljudno izvinite i objasnite da trenutno imate druge obaveze. Jer, sigurno ih nećete slagati. Naravno da ih imate – a da li se one sastoje u poslovnim zadacima ili meditaciji uz sveće sa mirisom vanile, samo je vaša stvar. Uostalom, ako u tom trenutku u vama ne nađu žrtvu za jadanje, možda će se desiti i neko čudo da, umesto da okupiraju problemima i sebe i vas, reše da sami porazmisle o tome kako da ih reše.

Hajde da se ove godine posvetimo pravim ljudima, onima koji su zaslužili naše vreme, i pravom rešavanju pravih problema, umesto beskrajnog i uvek istog naklapanja o njima. Hajde da probamo da se okružimo osobama koje nas inspirišu i bez mnogo truda nam bude lepe ideje i mame osmeh na lice, umesto onima koji nas čine nervoznim i crpe nam energiju. I, ako hoćemo da uspostavimo kakvu-takvu ravnotežu – hajde da pokušamo da, umesto sive mase nezadovoljstva i pesimizma, i sami budemo nečiji izvor inspiracije i razlog za osmeh.
I nek nam je srećna i uspešna 2018. 🙂

Piše: Tufnasta Zebra ◊ Izvor fotografije: pixabay.com