O nekim dvadesetim

 

“Kako ovo da objasnim mami?”, pitala me je te noći, uplakanih očiju i blagog osmeha.
Rekla je to kao šalu, ali sam ja znao da se ne šali. Njenoj mami je baš stalo do mene. Doduše ne toliko do mene, koliko do njene želje da joj ćerka bude srećna, a (ruku na srce) uz mene je stvarno bila.
Oboje smo gazili neke dvadesete i imali smo iste poglede na život. One mladalačke poglede – ružičaste. Verovali smo da ćemo se jednom ponovo sresti, ako je suđeno. Zato smo se i rastali mirno. Nasmejani, ali ipak slomljeni u dubinama duša. Bila je to velika ljubav, kao i svaka prva. I čini mi se da je to bio jedini rastanak bez drame u mom životu. Možda ga zato i pamtim. Možda i zbog činjenice da nikada više nisam voleo kao tada i nikoga više kao nju.
Spustio sam joj promrzle usne na čelo. I poželeo sam joj sreću. Uzvratila mi je. Zanesen momentom sam se predomislio i želeo sam da joj kažem da ne odlazi. Da ostane još bar godinu, dve, ili zauvek… Ona je to osetila u drhtanju moje vilice.
“Nemoj.”, rekla je.
“Bićeš srećan i bez mene. To je samo strah od novog.”
Krenuo sam da odgovorim, ali mi je spustila ruku na usta.
“Već si odlučio. Ne možeš da se predomisliš. Zar ćeš me držati blizu, samo jer se plašiš samoće? To je tako samoživo.”
Klimnuo sam glavom. Bila je potpuno uprvau. Odavno su se varnice pogasile i vatra je prestala da nam kulja u stomaku. Od ljubavi je ostalo samo bezgranično poštovanje. Nije bilo pošteno produžavati taj odnos. Ni prema njoj. Ni prema meni. Ni prema ljudima koje je tek trebalo da upoznamo.
Zagrlio sam je čvrsto i krenuo sam u mrak.
“Piši mi.”, doviknuo sam joj.
“I ti meni.”, uzvratila je.
Još uvek pamtim njene oči preplavljene morem suza. I onu kosu sakrivenu plavim šalom. I ledene šake na mojim obrazima. I nos crven od hladnoće.
Zaboravio sam pola svog života, a eto, nikada nisam zaboravio boju njenog glasa.
Čudno je, oduvek sam mislio da ću je ponovo sresti i da ćemo nastaviti gde smo stali, samo tog puta ozbiljnije i zauvek.
Čudno je, mislio sam da se ljubav ugasila, a ona je samo promenila formu u nešto mnogo dublje, u nešto mnogo veće od razuma prosečnog dvadesetogodišnjaka.
Život nas je odveo na različite strane i nikada je više nisam video od tad, a često sam o njoj mislio.
Pisala mi je par puta…
Iz hladne ruske prestonice.
Pisala mi je o ispitima, o faksu i o poslu.
“Svidelo bi ti se ovde”, pisala je.
“Sve miriše na decembar i hladnoću. Šareno je i prostrano. Krovovi su smešni. Ljudi su tako gordi i puni života, baš poput tebe. Kako si? Čula sam da si izdao knjigu. Nadam se da mi čuvaš primerak.”
Nikada joj nisam odgovorio. Ni na to i ni na jedno pismo. Mislio sam da je bolje pustiti je da bude srećna.
Nisam odgovarao i prestala je da piše, ali sam ipak sve o njoj znao. Pričali su mi, čim bi nešto saznali, svi ti naši nekada zajednički prijatelji.
“Udala se. Svadba je bila divna.”
“Porodila se. Dobila je dečaka.”
“Dobila je i devojčicu.”
“Sad je plava.”
“Više ne pita za tebe.”, govorili su.
Nasmejao bih se na svaki pomen njenog imena. Ovlaž. Da drugi ne primete.
Prošlo je više od deset godina i više se ni ne sećam njenog broja telefona, njenih grimasa, niti mirisa njene garderobe, ali se kristalno jasno sećam njenog osmeha i tona kojim mi doziva ime. Ne mogu vam reći da je još uvek volim. Mogu vam reći da volim dvadesetogodišnjeg sebe koji joj leži u krilu.
Mogu vam reći da volim dvadesetogodišnju nju koja mi govori da me voli. Zauvek.
Ali ti ljudi više ne postoje.
Niti će ikada više postojati, bar ne u ovom životu.
Verujem da je uspela da objasni mami. I da zaboravi, kao što ja nikada nisam.


Autor: Anđela Češljarac