O tebi, koji više ne postojiš

 

Tužna sam dok te gledam kako nestaješ.
Ostaci onog što si bio mi se zarivaju u oči.
Staklići tvoje duše mi razaraju kožu.
Tužna sam dok gledam kako se pretvaraš u laž i obmanu. U prazninu. U ništavilo. U poganost…
Ježim se jer postaješ isti. Stapaš se sa zlim mislima. Ti si ono što si mrzeo iz dna duše.
Ti..
Ti koji si bio istina. Koji si bio osmeh. Ti, čiji je pogled imao dubinu, čije je ćutanje imalo smisao.
Ti potpuno drugačiji od svega ovozemaljslog. Ti slatkorečiv i intrigantan. Ti čije su reči bile čista poezija, čiji je dodir bio opis nežnosti.
Tužna sam..
Jer umireš. Mnogo je tužnije kad umire duša. Telo je i onako prolazna stvar. Umireš mi pred očima, koliko se god trudila da ti udahnem život.
Ti, koji si bio ljubav.
Ti, koji si bio unikat.
Puštaš da sve čemu si težio, sve što si naučio, sve čemu si se nadao, ode dođavola zajedno sa tobom. Zajedno sa nama.
I nije ovde reč o rastancima. Mnogo je bolnije od toga…
Ljudi se stalno rastaju. Život ide dalje..
Ali ti nisi od mene otišao. Otišao si od sebe.
To je tragedija.
Tužna sam..
Jer više nikada neću videti onog čoveka.
Više nikada neću osetiti jagodice na obrazima.
Više nikada se nećemo smejati bez razloga, satima, kad god se pogledamo.
Više nikada nećemo tumačiti knjige i isprobavati nove začine.
Ni sa kim neću moći da pričam o smislu života, o kosmosu, ili o afričkim zalascima Sunca.
Više neću imati bezuslovnu podršku i beskrajno razumevanje.
Kome bih posle tebe mogla da ispričam sebe?
Kome bih posle nas mogla da budem istina?
Ko bi sem tebe razumeo moja cepanja i sastavljanja?
Ko bi umeo da me smiri pogledom? Da me ušuška rukama? Da mi skuva kafu i podmetne grudi pod glavu, kada mi razum postane pretežak?
Tužna sam..
Jer mi umireš pod dlanovima. Tvoje su misli rasute po podu. Tvoje priče lebde u vazduhu. Više te ni ne slušam. Toliko je plitko i površno..
A nekada sam se u tvojim dijalozima davila.
Govoriš o nekim drugim mestima, o nekim prolaznim ljudima…
Govoriš i ne deluješ srećno u svojoj koži.
U dubini zenica vidim onog čoveka. Bori se za vazduh, ali ga uporno gušiš.
Stranac si..
Ne mogu više da verujem tvom pogledu. Skrivaš ga. Spuštaš ga. Kriješ ga od neba. Samog sebe zavaravaš dok se trudiš da se nasmeješ.
Ta grimasa na tvom licu mi reže srce na stotinu sitnih delova.
Tužna sam..
Jer nikad više neću videti onaj osmeh u uglu tvojih vlažnih usana, dok mi prstom crtaš sazvežđa po ramenima…
Tužna sam..
Jer sam ostala sama u svetu koji si ti gradio za nas.
Tužna sam jer neću umeti da te objasnim drugima, jednog dana..
Neću umeti da opišem ono što si mi bio.
Pašćeš u zaborav.
Samo će u meni živeti onaj čovek kog si golim rukama udavio.

Pitao si me zašto sam tužna, dok si u kutiju pakovao sve one sitnice zaboravljene na noćnom stočiću, one loše crteže na salvetama i sve moje pesme o tebi…
Pitao si me zašto sam tužna dok si se hvalio potrošenim novcem i boemskim noćima…
Pitao si me zašto sam tužna, pa sam odlučila da ti kažem iskreno…
Tužna sam jer sam te više nikada neću videti, čak i ako se svakog dana budemo sretali.
Tužna sam jer znam da će neopisivo boleti praznina koju budeš ostavljao za sobom iznova i iznova.
Tužna sam što ću jednom poželeti da te zagrlim, a grliću samo kosti i kožu bez duše i srca.
Tužna sam jer ne mogu da te spasim od sebe samog..


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: favim.com