Od Aljaske do Meksika

Ponovo u meni budiš ono proleće. Kao onda kada smo imali šesnaest, slušali rock ‘n’ roll i voleli po prvi put. Kada su nam jedini problem bili kilometri koji su nas razdvajali, ali smo i njima prkosili beskonačnim telefonskim razgovorima. Kada smo brojali dane do sledećeg susreta i u inat svima, pa i tim prokletim daljinama, voleli se sve jače. Godinama posle tebe pitala sam se da li je moguće osetiti se tako ponovo. Gde odlepršaju oni čuveni leptirići kada navršiš šesnaestu? Da li je moguće dvaput se predati tako potpuno, iskreno i bezuslovno?

Gledam te sada, godinama kasnije, opčinjena tvojom stečenom zrelošću i opijena istim onim tvojim pogledom. I tvojim rečima. Samo ti si umeo da mi pričaš do besvesti i utoliš moju žeđ. Kasnije sam proklinjala i tebe i tvoje umeće pričanja što si me razmazio i što sam posle bezuspešno tragala za tim. Gledam te i uživam u ponovnom upoznavanju tebe. U otkrivanju svega što ti je život u međuvremenu uradio. Koliko si se samo promenio…

A još uvek je tu onaj pogled, ono zelenilo samo meni namenjeno, i onaj samo tebi svojstven humor. Podsećaš me činjenice da si samo ti umeo toliko da me nasmeješ.

Podsećaš me svih razloga zbog kojih sam te onako ludački zavolela i zbunjuješ spoznajom da bi ih sada moglo biti mnogo više.

Ipak, ne prestajem da se pitam… kako je moguće da ponovo uspevaš da probudiš to u meni? I nakon svega, dopuštam da me obuzme ovo proleće i hrlim ti u zagrljaj. Kao onda kada smo imali šesnaest, slušali Džonija i voleli se – od Aljaske do Meksika.


Autor: Lara Marin ◊ Izvor fotografije: pinterest.com