(Jedna skoro ljubavna priča)

Voleo je da čita; sate je provodio u sigurnom svetu knjiga, daleko od svega što ga je okruživalo; daleko od onih čiji je on plod bio. Odlazio je u svet junaka, bežeći od sveta izgubljenih duša. Vremenom se poistovetio s njima i skoro da je uspeo da ne čuje tišinu oko sebe, koja je gušila jače od bilo koje svađe, da ne oseća hladnoću koja je vladala u pogledima njegovog oca i majke, da ne vidi predaju u srcu oca, koje se gnušao i zbog koje je bio ljut više nego zbog naivnosti i bezobzirnosti kojom je majka tražila ljubav svuda sem u svojoj kući. Toliko se trudio da je skoro prevario sebe.
Uvek se smejao glasno i pričao; pričao samo da ne čuje svoje misli i svoje strahove. One su se probijale jako i bolno, a on je se sve glasnije smejao, da je to sve manje ličilo na smeh, a više na krike i vapaje.
Sam, ružno ranjen i uplašen tražio je odgovore u knjigama i dobijao ih za mnoge stvari, ali za najvažniju ih nije dobio.
Na mnoge stvari se čovek navikne, samo ako se dovoljno trudi i ako rano počne da vežba. A on je počeo da vežba ranije nego bi iko trebalo, još kao dete.
„Ljubav – prevara, prezir, poniženje, predaja, bol i odvratna tišina. Tamo gde ljubav umre, tamo je njen grob, a u grobu je tišina i nema života.“ – Da li da plače, da moli, da se nada, da se ljuti….? Ko bi znao odgovor na ta pitanja i gde da ih traži? U knjigama koje je čitao nije ih bilo, a nije imao koga da pita. On je bio spomenik na grobu ljubavi, na kome je pisalo:
„Nema ljubavi, ne postoji, čuvaj se nje, može da povredi, jako zaboli, živi bez nje“ – tragovi svakodnevice urezivali su se sve dublje i dublje, u dušu, u misli, u srce i ostavljali ružne ožiljke.
Nije ni primetio kako mu je ta hladnoća dan, po dan, ledila srce.

Ona je volela da čita; sate je provodila u sigurnom svetu knjiga, daleko od svega što je okruživalo, daleko od svih čiji je plod bila. Odlazila je u svet ljubavi, bežeći od sveta mržnje. Vremenom je zavolela taj svet i skoro da je uspela da ne čuje svađu oko sebe, reči uvrede kojima su ranjavali sebe dvoje ljudi koje je najviše volela, ljudi koji su joj podarili život. Njen otac je povremeno bio više sin a manje otac, a njena majka je ponekad u svojoj borbi za svoje mesto, za ljubav prelazila granicu i povređivala i sebe i sve oko sebe; strasno želeći ljubav, stežući je, a ona je sve više izmicala, kao što pesak, curila između prstiju kad se suviše steže šaka.
Njene oči boje čokolade bile su nekako setne; pričala je tiho da bi čula svoje misli, želje i nade u koje je sve jače verovale.
Na mnoge se stvari čovek navikne, samo ako se dovoljno trudi i ako uporno vežba. Bila je dete, ali nije htela da se navikne na život bez ljubavi.
„Ljubav je lepa, ljubav je građevina koju gradiš celog života, u koju unosiš veru, trud, znanje, mudrosti i srce. Ljubav postoji.“ – U knjigama koje je čitala nalazila je odgovore za pitanja koja su je mučila i podgrevala svoju veru. Učile su je da se za ljubav treba boriti i ona je bila spremna.
Ta vera joj je grejala srce i pružala bezuslovnu i bezgraničnu ljubav.
Oči boje čokolade zagledale su se jednog dana u oči boje planinskog izvora. Seta je polako počela da nestaje iz njih. I u zelenim očima je zasjalo sunce. Počeli su da se druže, da pričaju dugo o svemu, da se smeju i bili na korak od… a kada su ruke trebale da im se spoje, kada je poželela da mu pruži sve ono što njena majka njenom ocu nije umela, on je otišao.
Nenaviknut na toliku toplotu uplašio se. Taj trenutak istinske sreće suočio ga je sa strahom da možda neće moći da je sačuva, kao što njegov otac nije uspeo da sačuva ljubav njegove majke. Opet su se javila pitanja bez odgovora. Bio je totalno zbunjen, tražio je sigurnost.
A život ne daje garancije ni odgovore pre vremena. Sve ima svoje vreme, treba ga samo znati sačekati.
Ona je ostala da ga čeka, jer za nju borba podrazumeva i čekanje.
Čekala ga je u nadi da će njeno srce otopiti njegovo pa će joj se vratiti.
A možda ga više i ne čeka, možda se nama samo tako čini; možda je njegovo srce zaledilo njeno…
Verujte kako vam drago, zavisi koje ste „knjige čitali“.


Piše: Dragana Kiklić ◊ Izvor fotografije: favim.com

 

Portal za kulturu, obrazovanje i priključenija