Odlazim sada

Hej, bejb. Ćao.
Nije me bilo dugo, znam.
I ne želim da se opravdavam.
Znaš već da te zaboravim svaki put kad osetim to nešto lepo što me drži.
Zaboravim kako umeš da voliš i boliš kad ti se ponovo vratim, umorna od nestajanja, nedostajanja i prećutkivanja. Zaboravim kako umeš da držiš i ne puštaš dok se ne rasplačem, kako zaštitnički grliš dok najsnažnije ranjavaš. Zaboravim da motriš na mene na kraju svakog dana i čekaš.


Čekaš da pokleknem, da se razbijem na deliće, pa da me onda sastavljaš kako samo ti to umeš. Čokoladom i kiselim krastavčićima. Pričom o svemu osim o onome što me zaista muči. Muzikom od koje ću se osećati gore, pa bolje, kao na rolerkosteru.
Čekaš da pokleknem, pa da mi pobedonosno šapneš da se dan nikad ne završava suncem na horizontu, već hladnim mrakom od kog ne mogu da pobegnem ni da se uvijem u tri ćebeta.
Čekaš da mi šapneš da se dan završi tako što, jednostavno, ostaneš sam, grliš se sa svojim mislima, prosipaš srce po čaši i muzičkom instrumentu ili tastaturi, i priželjkuješ ono nešto da te ponovo ugreje.
Bejb, je l’ život zaista stvoren od ciklusa?
I je l’ se zaista svaki završi padom?
Bejb, ja to ne umem.
Umorna sam od padanja.
Bole me oči od padanja.
Bejb, ja ne volim te tvoje mračne teorije.
Taj surovi nihilizam, monologe o hladnoći prolaznosti, i cinična prevrtanja očima.
Meni treba svetlo, i toplo, i zagrljaj.
I da bude u redu.
I znaš šta, bejb?
Ti si jedan podmukli lažov.
A ja umem bolje od ovoga.
I odlazim sada.

Bar dok se opet ne razbijem.


Izvor fotografije: favim.com


 

U radno vreme živi od pisanja. U slobodno vreme piše da bi živela. Prerazmišljava, prokrastinira i obožava drame. Dajte joj čips, pivo i dovoljno uvrnutog sagovornika i niko neće biti povređen. Kako to mislite – ne drži sve konce u svojim rukama?