Ogledalo

 

Trčao je jedva raspoznatljivim šumskim putem probijajući se kroz gusto šipražje i još gušći mrak. Teško je disao. Srce je pretilo sa mu iskoči iz grudi. Ali ne od umora, ne – od straha! Plašio se da mu neće pobeći… Sapleo se o koren drveta zlokobnih obrisa i survao se na zemlju. Osvrnuo se i oslušnuo. Režanje je bivalo sve glasnije – sve bliže! Skočio je nazad na noge i nastavio da beži. Znao je da sada već ne može biti tako daleko od magistralnog puta koji je ležao između šume i grada, a u gradu će biti bezbedan. 

Kada ju je konačno ugledao, tu asfaltnu reku koja je razdvajala drvenu šumu od betonske, zamalo nije od sreće zaplakao. Dokopao je se! Mada, dok ju je prelazio, mogao se zakleti da je osetio vreli dah na vratu i tiho režanje u uhu, ali nakon što se osvrnuo, iza njega nije bilo ničega. Konačno je bio bezbedan. Tu. U gradu. Zaštičen svetlom ulične rasvete. Ali onda… Onda su se svetla pogasila i ceo grad je progutala tama. A sa tamom se vratio i strah. A sa strahom i zloslutno režanje koje ga je hranilo. Ponovo je osetio vreli dah na vratu, ali ovaj put se nije osvrnuo – samo je bežao koliko su ga noge nosile. Znao je ovaj grad. To je bio njegov grad. Dokopaće se svoje kuće i biće bezbedan unutra. Osetio je kako mu se senka očešala o lakat. Vrisnuo je! Ali nije usporavao – naprotiv! 

Dokopao se svoje kuće i uleteo unutra zaključavajući vrata za sobom. Posrćući se domogao kamina i raspalio u njemu već tinjajuću vatru. Odahnuo je upijajući toplotu milosrdnog plamena. Bezbedan je… Konačno…

Odjednom ga je prenuo lom stakla… Osetio je hladan vetar… Čuo je tiho jezivo režanje koje je veoma polako, gotovo surovo polako, bivalo sve bliže… Ugledao je obrise ogromne zveri u mraku… Video je dve vatrene iskre njenih očiju… Sledio se od straha… 

A zatim je vrisnuo: „Šta hoćeš od mene?!“ 

Zver je iskočila iz tame, zgrabila ga za revere i pribila ga uza zid režeći mu u facu. 

„Pogledaj me!“, viknu zver veoma poznatim, ali ipak tako stranim glasom, i on shvati da su mu oči čvrsto zatvorene i da mu strah ne dozvoljava da podigne kapke.

„POGLEDAJ ME!!!“, dreknu zver glasom od kog se zemlja zatrese i on otvori oči. 

Lice koje je ugledao, koje mu se smešilo zlokobnije nego što bi se moglo i zamisliti, bilo je nešto najstrašnije što je ikada u životu video, i bilo je apsolutno i neporicivo njegovo!

 

Satima kasnije, pronašli su ga u njegovoj kući kraj zgaslog kamina kako vrišti, nekoherentno urliče, pokušavajuću da se odbrani od, činilo se, neke nepostojeće, ali njemu bolno stvarne zveri. Ali, takođe su otkrili da postoji i jedna stvar koja je sirotog čoveka prestravljivala i više od te njegove zveri – ogledalo.


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: wordpress.com