Ona

Pitate me o njoj? Hm, nisam je ja baš poznavao. Znao sam samo da je živela na kraju one ulice koja je uvek mirisala na behar. Ili je samo tu stanovala, a živela u nekom potpuno drugom svetu o kome niko od nas nije mogao ni da sanja.
Znam samo da se uvek smejala, po tome je i pamtim. Nikada je nisam video namrštenu ili tužnu, osmeh je uvek nosila kao krunu. Čuo sam par puta da su često o njoj govorili da je luda, jer se previše smejala nekim, za nas, čudnim stvarima.
Ali, kada već pitate i kada ja malo bolje razmislim, poganim ljudima se nije dopadala jer se razlikovala i odskakala od šablona. Volela je puno da priča i da čita. Nosila je jako čudne čizme i neke veoma uvrnute pantalone. Čuo sam i da je loš čovek, da je glupa i da je zbog toga većina izbegava, ali u to je bilo teško poverovati. Zvuči čudno, ali znali biste o čemu pričam kada biste mogli da joj vidite oči. Tužnije nisam video nikada u celom svom životu. Uvek je pevušila neke stare pesme i zbog toga su je ljudi uvek posmatrali sa dozom zaprepašćenosti. Nije se uklapala i bila je nesnađena u ovom svetu ovaca koje idu u stadu. Uvek kada bih je video u dvorištu škole sa cigaretom u ustima i knjigom u rukama, intrigirala me je i hteo sam da popričam sa njom, ali nešto me je sprečavalo. Nisam hteo da je prekidam, uvek je negde lutala. Ali ne, nisam je poznavao…
Sada je mrtva, i sve što bih rekao ili bih hteo da kažem ne bi imalo nikakvog smisla. Mrtva je, i ostaje mi samo da razmišljam ko je bila kada nije bilo svetla oko nje i kakvo lice je krila maska najlepšeg osmeha…

Autor: Anastasija Osmanović ◊ Izvor fotografije: weheartit.com