Ona Marina

Pišem ti ovo jer sam se setila…
Setila sam se juče tvog braon, kožnog kaputa.
Još mi njegov miris grebe nozdrve.
Kupili smo ga jednog kišnog aprila, na pijaci iza crkve. Nebo se spustilo do poda tog dana. Trčali smo i smejali se. Onda smo zastali, shvativiši da od kiše ne treba bežati. Uhvatio si mi ruku nežno, a drugu si mi spustio na struk. Plesali smo. Nasmejani. Mladi. Puni života.
Setila sam se juče i tvog čudnog hoda. I ruku spakovanih u džepove. I mojih ruku skrivenih u iste džepive. I tvog zamišljenog pogleda u mom pravcu.
Setila sam se nekih sitnica, koje čovek lako zaboravi. Setila se, pa pomislila…
Mora da je prošlo 10 godina.
Ili više…
Ko će ih brojati.
A jasno se sećam svake crte tvog lica. Što je čudno…
Kada sklopim oči, savršeno vidim tvoje pokrete u polumraku. Oči su ti blago sklopljene, usne malo otvorene, kažiprstom mi dodiruješ obraze, nos, bradu i čelo. Miliš mi po koži. Ja te gledam. Gledam i topim se. I od ljubavi i od tebe i od sebe pored tebe. Kao da sam propala kroz neki vremenski procep diretno u tvoje krilo. Direktno u sreću.
Onda otvorim oči i bude čudno.
Jer, mnogo vremena je prošlo. I odavno nisi moj, a ni ja više nisam svoja, ali nisam ni ničija. Pa me stegne neka knedla u grlu. Ona gorka, otrovna…
I ne jer sam te izgubila, već jer sam izgubila i sebe dok sam gubila tebe.
Ali moralo je biti tako. Jedno drugo vuče. Jer kada dva umetnika umiru jedan u drugom, umiru i sami u sebi.
Morala sam da stvorim novi identitet. Potpuni kontrast. Ništa što bi tebi moglo da me vrati. Nešto što bi mene vratilo životu. Jer jednom sam te volela, drugi put bi bilo pogubno.
Skratila sam kosu na paž, ofarbala je i obuzdala mašnom. Bacila sam tada sve ploče i sve bedževe. Bacila sam sve tvoje fotografije i sve slike tebi naslikane. Odlučila sam da odrastem, ili bar da se pravim da sam odrasla. Samo san krišom slikala, kada niko ne gleda. I tiho sam pevušila, kada niko ne sluša.
I lepo mi je išlo. Ali sam uvek bila prazna.
Kao da mi je falilo malo do zvezda…
I neću te lagati, volela sam posle tebe, volim i sada. I snažnije i duže, ali nikada tako ludački i slobodno.
Neću te lagati, jer bi znao da lažem.
Kiša je padala i juče…
I setila sam se, opet, tvog braon kaputa, jer je prošao pokraj mene. Očešao se o moje rame. Zamirisao mi je u nosu. Vratio me unutar tela, pa me je katapultirao dođavola. Izbacio me je iz koloseka. Na trenutak sam poželela da zaplešem sa tobom, bez ijedne reči, da budem slobodna. Tu, na sred bučnog Beograda. Bez trunke blama.
Ali…
Onda shvatih.
Već 10 godina si drugi čovek. I ja sam druga žena. I nikada više nećemo biti oni ljudi. Jer ti ljudi dugo ne postoje. Toliko dugo da su svi na njih i zaboravili. Svi, sem tebe i mene.
Mesto im je u prošlosti. Tamo smo im napravili skrovište od realnosti. Ne bi umeli više da živimo njihove živote.
Prošla sam pored tebe juče.
I dlanovi su mi se znojili. I srce mi je lupalo u ušima. I htedoh da ti se osmehnem, ali mi ništa ne bi smešno. Možda bih se i javila, ali ne bih imala šta da ti kažem.
Jer onom dvadesetogodišnjem tebi sam oprostila, a ovog čoveka koji si sada, ja ne poznajem.
Pa odlučih da glumim ženu, dok sam se pored tebe, kao devojčica, sebe postidela. Sve u nadi da ćeš mi poverovati i da će mi svemir poverovati, pa da nam puteve neće opet ukrštati, bar narednih 10 godina. A do tada možda i naučim da budem imuna na nas i na ono što sam bila dok sam bila tvoja M.


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: favim.com