-Gde si ti, lutkice, kako si? – zagrlio ju je s leđa i poljubio u vrat.

Kao i mnogo puta do tada. Samo što ona više nije znala je li joj to dovoljno, pa je okrenula glavu i srela se sa njegovim očima.

-Amm, šta ćemo sad? – pitao je nasmejan, iako su mu oči bile razrogačene od straha.
-Ja imam neku ideju šta bismo mogli, ne znam ti. – nasmejala se.

Čudno je kako se stvari okrenu. Rešite nešto sami sa sobom u glavi, kao na primer, da nećete da se ljubite sa nekim. I mic po mic, već ste na pola puta do tog „hoću“.

I zapitate se šta se to promenilo. Vi sami? On? Ili je to ono nešto u vazduhu između vas dvoje? Kladim se u kilogram gumenih bombona sa ukusom lubenice da je ovo treće!

Tako i kod male. Rekla je da neće tražiti ni da joj priča, ni da joj svira. Ma još svašta nešto je mala o njemu rekla. Rekla je i da neće da se ljube. Samo eto, malo da se grle. „Samo“.
A kako su se sve češće grlili, počela je da se pita kako bi bilo da pričaju malo. Onako, o svemu i svačemu. O nebu, o travi, o snovima. I o javi. I kako bi bilo da se samo eto, malo ljube.

Nije znala šta se u tim sekundama mota po njegovoj glavi. Šetaju li neka tuđa stopala tim hodnicima. Misli li o njima ili o njoj dok je gleda?

Prvi je popustio i skrenuo pogled. Pomirisao joj je kožu i poljubio rame.
-Nego, nisam te pitao, što si skratila kosu? – pitao je mirišući njene kovrdže.

Mala je bila spremna da čuje takav odgovor na njeno prećutno pitanje. Ali bar je pokušala. Nasmejala se, poljubila ga u obraz i kratko odgovorila:

– Onako.


Izvor fotografije: favim.com

 

Dežurna pričalica, pevačica i plesačica. Po struci profesor i prevodilac, u realnom svetu svašta nešto drugo: malo čupavica, malo Maza, malo Lunja, hronična gladnica. Obožava da se grli, da voli, i da ljude oko sebe čini srećnim na ovaj ili onaj način.