Osećaš li?

Glasno se smejala.
Glasnije od svih koje sam poznavao.
Smejala se i sitnicama i velikim stvarima.
Smejala se i kada ništa nije bilo smešno.
“Smeh leči”, govorila je.
Nisam između tih napada smeha čuo prigušene jecaje.
Tek sam učio da slušam. Tek sam učio da razumem. Ona mi je bila učitelj.
Nisam se trgao iz svakodnevnoce. Životario sam tada. Gledao sam na svet površno. Vrteo sam se u koturu kolotečine.
Bio sam jedan dosadan lik, koji živi svoj dosadni život, sličan svakom drugom životu. Nisam znao da može drugačije, ne krivite me.
Išao sam na posao ujutru. Kafu sam uvek pio u kolima. Uveče sam peglao košulje. Petkom sam gledao fudbal. Nedeljom sam jeo sa mojima. Ponedeljkom sam čitao knjige. Svakog drugog utorka bih prošetao pored Dunava.
Tamo sam je i upoznao.
Sedela je zagledana u reku, na travi, potpuno sama.
Nekada je nešto beležila u malo, belo blokče.
Nekada nije radila baš ništa.
Posmatrao sam je. Uvek je bila tu.
Kao da nije stvarna. Kao da je deo moje mašte.
Kosa joj je prekrivala leđa. Dlanove bi oslonila na zemlju. Uvek čudno smirena, bez naglih pokreta.
Uvek izgubljena u talasima reke. Uvek na istom mestu. Tako blizu, a miljama daleko u mislima.
Posle mesec dana posmatranja sam joj prišao sa leđa. Morao sam da se uverim da nisam počeo da ludim. Morao sam da joj čujem glas. I da je pogledam u oči. Da prodrem kroz slojeve boja i kroz svu tu tišinu, do najdubljih delova njene duše.

“Zdravo”, rekla mi je dok sam joj se približavao.
“Kako si me videla?”, zaprepašćeno sam je pitao, dok sam stajao skamenjen iza nje.
“Nisam te videla. Osetila sam te.”, odgovorila je.
“Kako?”, upitah je znatiželjno.
“Pa kao što osetiš kap kiše na koži i pre nego što je vidiš. Eto tako. Moraš da naučiš da osećaš sve i svakog.”, rekla je i pokazala mi je rukom da sednem pored nje.

Kao da me je magnetom dovukla. Spustio sam se na travu i shvatio da sam se po prvi put otrgao iz kandži kolotečine.
Po prvi put sam sedeo na travi, bez straha da ću se isprljati.
Po prvi put sam duboko disao, bez straha da ću se ugušiti.
Sedeli smo satima na obali Dunava tog dana.
Ispratili smo Sunce uveče. Dočekali smo ga ujutru.
Sedeli smo i osećali.
Stavila je svoje dugačke prste preko mojih očiju. Rekla mi je da zažmurim. Rekla mi je da gledam dušom.
I po prvi put sam osetio.
Osećao sam let ptica negde u daljini. Osećao sam kako njihova krila miluju vazduh.
Osećao sam dodir đona i asfalta.
Osećao sam strujanje vode.
Osećao sam zrake na licu i svetlost na sklopljenim kapcima.
Osećao sam veličinu neba.
Osećao sam dubinu korita.
Osećao sam njenu kožu na svojoj.
Osećao sam se živo.
I jedva sam čekao utorak od tog dana. Jedva sam čekao da žmurim sa njom. Jedva sam čekao nju i sve što ona donosi sa sobom.
Naučila me je da se smejem.
I da volim.
Bila je mojih pet minuta mira. Bila je moja tišina. Bila je moj beg od sebe samog. Bila je sve što ja nisam bio. Nepredvidiva, emotivna, iskrena prema sebi, zaljubljena u sve, zahvalna svima, zadivljena svačim.
Bila je početak mog života. Opet sam se rodio u njenim rukama. Po prvi put sam video njenim očima. Po prvi put sam disao njenim dahom.
Bila je umetnica, a ja sam bio njeno umetničko delo. Oblikovala me je i prepravljala. Nacrtala mi je osmeh. Sve je radila spontano. Samo me je volela, a ja sam se zbog te ljubavi menjao.
Zato je ne zaboravljam i nikada neću.
Izgubio sam joj trag.
Kao što sam je slučajno našao, na obali Dunava, tog utorka, tako sam je i izgubio, mnogo godina kasnije, nekog drugog utorka.
Samo je nestala. Njeno mesto je bilo prazno.
Dugo sam je tražio. Dugo mi se priviđala u prolaznicima. Dugo sam se nadao da će se vratiti.
Ali uzalud.
Dugo sam, na utabano mesto na travi, spuštao crvene lale. Sve u nadi da ne venu uzalud.
A venule su.
Umirale su zajedno sa mojom nadom.
Nikada se nije vratila.
Nije se vratila, ali je uvek bila tu.
Ona je bila Dunav, ona je bila vazduh, ona je bila trava, bila je i sunce i kiša. Ona je bila moj utorak.
Ona je bila tišina. Ona je bila osmeh..
Ona je bila osećanje. Ona je bila istina.
Ona je bila ja, ili sam ja bio ona, kako god.
Odlučio sam da ne patim, jer mi je jednom šapnula na uvo da smeh leči.
Pa se smejem do suza kad god me sećanja slome. Smejem se i kada ništa nije smešno. Smejem se sebi u lice.
Smejem se jer sam srećan čovek, srećan jer sam osetio.


Autor: Anđela Češljarac ◊ Izvor fotografije: favim.com