Osveta

 

Stajao je na ulici, ogrnut u senke, dok mu se kiša slivala niz kaput. Pogled mu je bio fiksiran za prozor stana na prvom spratu oronule zgrade. Čekao je da se svetlo u njemu ugasi. To je bio stan njegovog najboljeg prijatelja. Prijatelja kog nije video već pet godina. Prijatelja kom bi poverio i sopstveni život. Prijatelja koji je njegovo poverenje izneverio, izdao ga, pokrao i sveo na prosjački štap. 

Sada, pet godina kasnije, nakon što se oporavio od udarca kojim ga je njegov najbolji prijatelj nokautirao, pronašao ga je i došao po svoju osvetu.

Svetlo u stanu se ugasilo. Rukom je opipao veliki lovački nož koji mu je visio o pojasu i počeo da meri vreme. Njegovom prijatelju neće dugo trebati da zaspi. 

„Tik tak, prijatelju, tik tak…“, prošaputao je.

Pola sata kasnije, stajao je kraj kreveta u kom je spavao čovek poznatog mu lica. Polako je izvadio veliki lovački nož i prislonio ga čoveku na grlo. Čovek se trgao iz sna i licem mu se razlio strah kada je prepoznao osobu koja mu je držala nož pod grlom. 

„Ššššš, ni pisak, Stefane, ni pisak ako ti je život mio…“, rekao je prijatelju. 

„Molim te… Dozvoli mi da objasnim…“, preklinjao je čovek.

„Šta da objasniš? Svoju izdaju? Zašto si me pokrao? Zašto sam izgubio firmu? Kuću? Porodicu? Zašto sam skoro pola godine morao da živim na ulici dok nisam uspeo da malo stanem na noge? To da objasniš?!“, prosiktao je. 

„Molim te, razumi me… Upao sam u velike dugove. Da nisam platio ubili bi me. Tim novcem sam otkupio svoj život!“, pravdao se čovek.

„Da, otkupio si svoj život od njih… Ali ne i od mene!“, gotovo viknu i pritisnu mu nož jače uz grlo puštajući par kapi krvi.

„Molim te! Imaj milosti! Molim te… Oprosti mi!“, kroz suze je preklinjao prestravljeni čovek.

„Ne, moj prijatelju, ne mogu ti oprostiti… NEĆU ti oprostiti! Ali takođe ti neću ni oduzeti tvoj bedni život večeras… To ću učiniti jednog drugog dana, kad se najmanje budeš nadao. Na način koji najmanje budeš očekivao! Biću senka smrti koja te prati… Svakog dana… Svakog časa… Živećeš svaki trenutak znajući da ti je možda poslednji… U stanju konstantnog straha… Bez ikakve nade za spasenje… Čekajući svoj sudnji dan koji, među nama, zaista neće biti daleko…“, izgovorio je otrovnim glasom. 

„Molim te…“

„Džaba…“, reče kratko, skloni nož sa čovekovog grla i nesta u olujnu noć.

 

Međutim, on nije bio ubica. Nikada ne bi mogao da oduzme život drugom ljudskom biću, pa ma koliko bola mu ono nanelo… Ali njegov bivši prijatelj to nije znao. Čak i da je sumnjao na to, posle večerašnjeg performansa, taj crv sumnje bi bio ugušen i sada bi definitivno verovao da mu Damoklov mač visi nad glavom… A život u konstantnom strahu od smrti je sudbina i od smrti gora.


Autor: Miroslav Stojković