Ovo (ni)je Beograd

Ovaj veliki grad kroz koji šetam,
i čijim se novim autobusima vozim,
nije Beograd.
Ovi klubovi,
ove nove zgrade,
visoki poslovni prostori,
nisu Beograd.
Ni ovi ljudi,
koji nose ove drečave i šarene stvari,
sa najnovijim frizurama,
koji prate trend,
nisu Beograd.
Nikada nećeš upoznati nijedan grad,
pogotovo ne ovaj grad,
motajući se po tim mestima.
Ovo nikako ne može biti Beograd,
o kome sam ja slušao,
čitao, sanjao…

Beograd možeš da osetiš,
ali onako jako da osetiš i shvatiš,
tek kada se nađeš na stanici,
okrenut prema njegovim sivim ulicama,
sa torbom u rukama,
u kojoj su ti neke prnje i par sitnica,
sa sitnim novcem u džepu,
sa polupraznom paklom cigareta,
i uz odrpane,
užurbane,
ozbiljne ljude,
koji te zakače u prolazu.
Kada počne da pada kiša,
svi ti ljudi se odjednom uzvrpolje,
počnu da beže,
plaše se ili šta već,
tih sitnih kapi vode,
da im slučajno ne speru maske,
i boje kojim su namazani,
i tada, veruj mi na reč,
treba bez kapuljače da šetaš,
polako, dišući.

Kada se ti ljudi raziđu,
možeš da slušaš oluke,
zvuk automobila i mokrih guma,
možeš da se spustiš u prolaze,
i zastaneš da čuješ ulične svirače,
beskućnike i prosjake,
oni će ti reći mnogo više,
nego bilo koji istoričar, književnik,
geograf ili kustos.

Vozeći se starim tramvajima,
obilazeći mračne haustore i uličice,
upoznaćeš nešto što je nekada bilo živo biće,
što je disalo i cvetalo.
Nešto što je rodilo heroje,
naučnike, pesnike, boeme, glumce, velikane…
Nekada.
Čak iako je izgledalo hladno i surovo,
ljudi koji mu pripadaju,
bili su živi i odisali su nečim zanimljivim,
nečim što je moglo da ugreje.

Sada su ti ljudi ubili to biće,
i otupeli su i hladni su,
ne osećaju gde se nalaze,
umiru dok hodaju ili trče,
a Beograd nije moj grad,
i nikada neće biti moj grad,
niti sam doživeo kako je izgledao ranije,
ali znam sa sigurnošću,
ne znam kako,
ali znam,
da ovo danas,
nije Beograd.


Autor: Stefan Stanojević ◊ Izvor fotografije: pixabay.com