Pad

Svake noći sanjao je isti san – kako pada sa vrha nekog solitera. Takvog solitera nije bilo u mestu u kome je živeo, ali on ga je ipak sanjao. Siv, sa mestimično oljuštenim malterom, kome je verovatno stravično dugo trebalo da sa najviših spratova padne na beton u podnožju zgrade. Pad nikada nije imao početak – nije znao da li je sa ravnog krova nebodera skočio dobrovoljno, nakon što je dugo stajao na ivici i gledao u svet delimično oivičen okrajkom krova i vrhovima njegovih cipela koje preko ivice stidljivo vire; nije znao da li ga je sa solitera gurnuo poremećeni progonitelj napaćenih duša; nije imao nikakvu predstavu o tome da li je na krovu postojala zaštitna ograda, ili ga je neki neodgovorni neimar (voleo je tu reč više od graditelja i majstora) ostavio neobezbeđenog, majkama prepuštajući odgovornost da hiljade i hiljade puta ponavljaju deci da se ne penju sama na krov. Ništa od toga nije znao, jer je radnja njegovog sna počinjala in medias res (uvek bi se setio ovog termina kada bi razmišljao o prirodi svojih snova; pokupio ga je u nekom od omiljenih kvizova, ili možda iz kvadratića neke ukrštenice; i bilo mu je neobično milo što je tako učen izraz mogao da primeni na nešto tako obično i neuzvišeno poput sopstvenog sna.)

San je, dakle, imao svoj početak u samom padanju. Padao je uvek na isti način (i pitao se, prevrćući se kasnije u krevetu, može li čovek uopšte da sa takve visine pada ikako drugačije): stomakom okrenut prema zemlji, dok su mu ruke i noge nespretno landarale oko tela – što ponesene neočekivano jakim otporom vazduha na koji su pri padu nailazile, što detinjastim i očajničkim pokušajima padajućeg da ih u strmoglavom letu nadole kontroliše, i od udova pretvori u krila. Naravno, bezuspešno. Padao je sve brže i brže, i prizori koje je pritom uspevao da vidi bivali su sve nejasniji, sve više nalik naglim potezom četkice razmazanim bojama na platnu. Žena razrogačenih očiju na jednom od prozora solitera, saksija sa cvećem (ponekad bi prepoznao i da li je u pitanju afrička ljubičica, zeleno telo fikusa, ili koja druga sobna biljka) na nekom od prozora ispod, bogato ukrašena čipkasta zavesa, unutrašnjost sobe nezaštićene roletnom – sve je postepeno počinjalo da se pretapa u razmazane dvojnike svoga lika, sve dok ne postane samo beskrajno izdužena linija svoje osnovne boje. Negde je čitao da snovi zapravo ne traju onoliko dugo koliko se nama, snevačima, čini; to “negde” tvrdilo je da je san igrarija mozga duga svega nekoliko sekundi. Bilo mu je teško da u pročitano poveruje, naročito stoga što mu je padanje sa vrha solitera delovalo beskonačno dugo; iako se nevoljno kretanje njegovog tela kroz vazduh ubrzavalo sve više, iako je gravitacija samouvereno vukla naniže njegovih sedamdeset kilograma, imao je utisak da vreme usporava, da padanje traje sve više i više. Nije umeo da objasni sebi prirodu ovog osećaja; na kraju krajeva, bio je to san, a snovi najčešće nisu podložni strogo racionalnim objašnjenjima (kao, vrlo često, ni priroda njihovih snevača).

Na pitanje koliko dugo sanja svoj pad sa krova višespratnice nije umeo da odgovori, sve i da je imao kome. U počeku je, kada je shvatio da se san ponavlja, pokušao da ga zauzda beleženjem. No, brzo je odustao od ispisivanja crtica poput onih kojima beležimo svoje igračke uspehe pri kartaškim igrama; čak je i njemu, često naivnom i detinjastom, bila jasno da cifru do koje san namerava da se umnoži neće moći da zapiše na poleđinama računa i marginama stranica telefonskog imenika. A kao što je san počinjao bez početka, tako se i završavao bez kraja – naglo se prekidao u trenucima u kojima se telo spremalo da dostigne skoro maksimalno ubrzanje, dok su detalji na zidovima prelazili u najtanje moguće linije, a sivilo betonskog parkinga još uvek, ali ne još zadugo, ostajalo samo sve opipljivija slutnja. Budio se i opipavao svoje telo; zemljina teža držala mu je leđa pripijena uz tvrdi dušek. Setivši se kako ga je do malopre vukla naniže držeći ga za grudni koš, pomislio bi kako mora da postoji neki dobar razlog zašto nikada nije voleo da spava na stomaku.

I jedne noći, san mu je dojadio. Prosto, nije mogao više da ga podnese – iritirao ga je poput muve koja mu uporno sleće na staklo naočara dok pokušava da pročita jutarnje vesti u novinama. Naravno, sa muvom je išlo mnogo lakše – jedan vešt pokret rukom, jedan bezosećajno čvrst stisak šake, i napasti više ne bi bilo. San, ipak, nije mogao da obuhvati dlanom, ni da ga prstima liši duše (koju, budući da je san, najverovatnije nije ni imao). Ali te noći, dok je po ko zna koji put započinjao svoje nezapočeto kretanje, znao je da je došlo vreme da sa snom jednom za svagda raskrsti. Isto tako, znao je da postoji samo jedan način da to učini. I dok je vrisak devojke sa prozora u potkrovlju postajao tek daleki odjek, sve je čvršće ukopavao kandže svesti u lagano tkivo sna; držao ga je krvnički, ne puštajući ga da pobegne. I umesto da uspori svoje proticanje, vreme se ovog puta ubrzalo; širom otvorenih očiju, trepćući povremeno od naleta vazduha koji ga je šamarao po licu, gledao je u prostor pod sobom. Bio je sve bliži, sve jasniji, sve draži; toliko ga je lako upijao u sebe, da skoro da i nije osetio pad. Bilo mu je žao samo jednog – što je padao okrenut licem naniže. Da je kojim slučajem pao na leđa, sada, ležeći mirno i nepomično na hladnoj betonskoj površi, dok se sve oko njega rastapa u ništa, mogao bi da još jednom pogleda nebo. Meteorolozi su najavljivali vedru i zvezdanu noć.


Izvot fotografije: devianart.com


 

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.