Peščani sat

Jutro je obasjalo beli grad. Spremila sam kafu za sebe dok si ti još bio u dubokom snu. Bilo je ljudi koje sam u životu više volela. Više želela. U koje sam bila mnogo jače zaljubljena. Ali njih nisam posmatrala ujutru kako se bude. Jutrom su odlazili. Ostavljali sećanja na nesmotrene poteze koje smo skloni da povlačimo kada privlačnost nadjača razum koji šapuće da usporimo i vratimo se sebi. Konačno.

Jutros sam po prvi put otkad sam sa tobom imala osećaj da sam se sebi vratila. Godinama unazad sam se pitala kuda ovo vodi. Preispitivala svaku izgovorenu i neizgovorenu reč. Analizirala smisao – Sizifov posao.

Postoje te neke polu-navike koje želimo da zadržimo i vratimo im se kada nam to bude potrebno.

Ko ćemo biti za deset godina i čije ćemo disanje pratiti dok spava u našem krevetu?

Jutros su misli bile nekako rasplinute, ali me nisu uzele pod svoje. Bilo je i ranije prolećnih dana koje smo živeli zajedno, pa ipak nijedan nije budio intiutivni osećaj kakav sada imam. Da ćeš biti tu. Da nam je ovo trebalo. Da naučimo da podnosimo tuđe prisustvo i kada nam nije do njega. Da oni koji nisu tu, sa razlogom nisu tu. Da ih ne zovem. Prisilno prisustvo neće ublažiti bol. Da je u redu da boli. Ali da bol prolazi. Da ćemo i mi proći. Ali nešto van fizičkog prisustva ostaće nam u rukama i prosipaće se između prstiju poput peska.

Ovo što sada živimo nije ideal. Nije večnost.

Ovo je obična životna faza koja će neobično oblikovati naše živote da bismo bili u stanju da naučimo kako da volimo. Najpre ja, jer se u tome lošije snalazim od tebe. Posledice iskustva. Tragovi prošlosti. Onog trenutka kada si zavoleo mene, pristao si da voliš i sve to što vučem za sobom. Jer se od posledica i iskustva ne oslobađa – čovek samo nauči da živi sa tim.

Osećaj sreće bude prolećni dani koji obećavaju nešto lepo – nećemo biti skromni. Sreću priziva ova zaslađena jutarnja kafa koju ispijam dok ti spavaš, a sa zvučnika odjekuje dobar glas Jarryd James-a i jedno ‘Regardless’.

I kad ne budemo bili jedno pored drugog, biće to jasan nagoveštaj da nas život upozorava da polu-navika preti da se pretvori u naviku. A toga ćemo poštedeti sebe. Dogovorili smo se da nećemo biti robovi navika.

Kada odlučim da odem…

Zadržaću miris prolećnog jutra i ukus zaslađene kafe u ustima. I sliku tebe kako spavaš nevino poput deteta. I sliku nas kako se izmotavamo po stanu. Zadržaću i tvoje opominjuće reči da pazim koga biram, kome verujem, kome se dajem. Zadržaću sva ona bezazlena pitanja o tome šta će biti ako se naši putevi nakon toliko račvanja tokom godina koje nam idu u susret, ipak na kraju ukrste. Život nas ponekad posluži dezertom koji nismo ni tražili.

Kada odlučim da odem…

Mnogo ćeš mi nedostajati. I ovaj osećaj da sam sa nekim bila svoja celim telom. Osećaj da sam pronašla muškarca koji nije tražio samo telo.

Vreme će proticati između nas poput peska koji curi između prstiju. Razlivaće se sećanja sastavljena od zrnca prošlosti. Kad iscure, to neće biti kraj. Okrenućemo peščani sat naopačke da bismo mogli da se sećamo ispočetka onog što smo bili i onoga što ćemo tek postati. I neka niko drugi sa kim budemo negovali neke nove polu-navike ne sazna da taj peščani sat postoji. To pripada samo nama.

Bez obzira na sve, kada odlučim da odem, neka to bude neko prolećno jutro. I neka na stolu bude zaslađena kafa. Krevet u kom se budeš probudio neka ti pruži utočište. Neka ona sa kojom tada budeš živeo jedno novo proleće nauči kako da te posmatra dok spavaš. U suprotnom, vaš odnos neće imati nikakvog smisla.

Bez obzira na sve – čuvaj se. I okreni krišom ponekad onaj peščani sat.


Autor: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com