Nazdravljam večeras za tvoju sreću čiji nikad neću biti deo premda ću možda biti potajni razlog. Potajni, jer nikada nećeš skupiti hrabrosti ikome da me priznaš. Ti ćeš noćas podići čašu u nekoj zagušljivoj birtiji na kraju grada za sve lake koje si imao. Ali imati lake nije podvig. Ja cu podići čašu crnog vina u boji uspomena na tebe za sve tvoje propušteno. Ispiću gutljaj za svaku tvoju ispuštenu priliku koja se slomila kao čaša kad padne na pod. Kada nakon nekoliko godina spoznaš jedno teško nedostajanje i okreneš moj broj, pretvaraću se da sam se otreznila i da te hladne glave nikad neću prihvatiti. Cinično ću se podsmevati tvom zakasnelom mamurluku.

Veliki je zalogaj za tebe žena koja je nadmoćnija od tebe. Veliki su zalogaj i njene ambicije i njena snaga. Uživaj u mrvicama koje ostavljaju one koje nikad neće činiti zalogaj. Mrvice prijaju nepcima, ali ne mogu da zasite. Kad osetiš glad, ja više neću biti tu. Večeras nazdravljam tvom zaboravu. Nakon toga više se ni po čemu ne razlikuješ od drugih. Ispijam gutljaj za tvoj kukavičluk. Očekivala sam od tebe više hrabrosti. Ipak su tvoji koraci sitniji od onih koje ja pružam. Ostavi ih u nekim poluosvetljenim ćorsokacima. Nisu oni za široke ulice. Nekad nam je pijanstvo kreiralo sećanja. Sada je svaka čaša korak bliže jednom zaboravu za kojim žudim više nego za tvojim prisustvom. U trenucima slabosti baciću koju na pod. Staklo će se raspršiti u paramparčad. Ali dozvaću se pameti. Svaka sledeća ostaće cela. Ispijena. Kao naša ljubav što je.

Proganjacu te poput glavobolje usled mamurluka. Kao savest sto proganja nakon pogrešnih postupaka. Bila sam ti ona kojoj pijan izjavljujes ljubav. Bio si mi onaj koji pijan poklanja najviše pažnje. Najnežnije dodire. Najlepše uspomene – one koje ne utihnu kad pijanstvo prođe. Bio si pogrešan na milion načina, a ja sam uporno tražila jedan da opravdam svaki tvoj nesmotreni potez. Svaku tvoju sramotu. Svaki greh. I kad sam pronalazila načine, nisam pronalazila put do pripadanja tebi takvom. Jer meni takvoj nisi priličio. Velikodušno si sebi davao za pravo da me upozoravaš na svoju bezobzirnost. I ja sam poslušala misleći da ćeš me više ceniti. Više želeti u godinama koje dolaze. Ipak si ti otišao. Bio si u pravu za svaku uvredu koju si dodelio samom sebi. Nisi dostojan boljih od lakih koje su ti pripadale ne pitajući za cenu koju treba da plate da bi bile tvoje.

Nas sada razdvajaju kilometri. Desetine hiljada kilometara. Ali šta su oni naspram onih koji su nas razdvajali dok smo ležali jedno pored drugog, a koje sam osetila celim svojim bićem? Čaša je ista na kom god kontinentu da se nalazio. Opor ukus vina u ustima – isti je. Ista je nostalgija koja prožima svaki deo tela i koja me je sinoć naterala da odem do mesta na kom smo proveli jedno leto, sa kog smo se kući vraćali tek negde pred svitanje. Kao da sam mogla da nas vidim ponovo tu: drziš me za ruku, ja pokušavam da ti pobegnem, juriš me, smejemo se, obuhvataš me oko struka i obasipaš poljupcima. Kao da mi je ta prošla sreća bila nadohvat ruke. Kao bezbrižna zanesenost. I nevina zaljubljenost. Kao da ima nade da ćeš me jednom negde ponovo čekati.

Trenuci su nas razdvajali od zaljubljenosti. Rekao si: nije nam se dalo. Kao da naši postupci, naša dela nisu pod našom kontrolom prepustio si nas nekoj ‘višoj sili’. A znao si da ne podnosim ništa što odstupa od racionalnog. Mozda je vreme u kom smo se sreli bilo pogrešno. Večeras nazdravljam za ono pravo. Opijam se u ime dvoje ljudi koji su uvek na ivici pripadanja jedno drugom, u pogrešnim momentima, na pogrešnim mestima. Samo su emocije prave. Još jedan gutljaj za gorke emocije. Opor ukus u ustima. Eto to mi je noćas od tebe ostalo. Pijan čovek je isti na svakom kontinentu. Sa istom žudnjom gleda u čašu iz koje ispija poslednji gutljaj. Pijanstvo stavlja znak jednakosti između ljudi, sabira sećanja i oduzima strahove.

Na ulici ćemo se pozdravljati kao prijatelji između kojih stoje godine, jedna galerija uspomena, neostvarena ljubav i previše neispunjenih očekivanja. Ko nam je dao za pravo da očekujemo? I ko nam je kriv za to? Večeras znam da me nikada nisi čuvao od sebe. Čuvao si me od svog kukavičluka za koji si znao da ti ne bih tolerisala. Slab muškarac ne pristaje jakoj ženi. Takav joj predstavlja samo teret. Nazdravljam za slabosti jednog muškarca kojeg su naučili da suze ne priliče licu dečaka. Da je sramota plakati. Da se suze praštaju samo ženama. Ipak, slabost ti ne praštam. Noćas joj samo nazdravljam. Večeras nazdravljam tome što prestajem da živim u prošlosti i gradim kule od karata koje će prvi dašak vetra sravniti sa zemljom.

Kad bih znala da će me svaka nova ispijena čaša povesti ka zaboravu svega što me vezuje za tebe, ispijala bih litre alkohola koji ne podnosim. Ali pijanstvo pamti bolje nego što sam očekivala. Pamti i tebe preda mnom kako sebe nazivaš klošarom koji ne priliči jednoj dami. Po prvi put se slažem s tobom – ti to zaista jesi. Podižem ovu čašu za svakog klošara koji je poneku damu doveo do smeha, do suza, do ludila. Ali dama nije sišla s uma pa da takvog čeka celog života. Klošari se ne vraćaju. A ti – ti ćeš se meni vratiti ili kao preporođen čovek ili mi nećeš više doći nikada.

Zamišljam te. Podižes čašu. Okrznem ti misao. Sreća pa ti nikada nisam pripala. Kud bih ja sa takvim kao što si ti? Koji živi dan za danom. Ne haje za svoje postupke. Kome je birtija drugo ime za dom. Koji ne zna sa koliko njih je proveo noć…

Gde bismo nas dvoje, dijametralne suprotnosti? Oteli bismo jedno drugom trenutke života i završili svaljujuci krivicu jedno na drugo ko je kome više oduzeo. Ko je koga više uništio. Ko je kome više boli zadao. Ko je pretrpeo jači udarac. Ne treba nam to. Ne treba mi da opsujem kad čujem tvoje ime. Ne treba mi da zakolutam očima kad čujem za tebe. Možda se samo nekad napune suzama. Ali vešto ih zaustavim. Nisi ih vredan, ljubavi. Ostao si mi poslednja misao pred spavanje. Odavno više nisi prva s kojom se ujutru budim. Nikad neću znati kome nazdravljaš unakažen od alkohola na nekom mestu gde se od dima cigareta ne može disati. Koga je briga kome nazdravlja jedan klošar? Ipak je dama ta koja ispija poslednji gutljaj. Dvoje koji izgore bez dodira nikada više ne mogu planuti.


Piše: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com