Pismo

Još mi je čudan osećaj kada te neko spomene. Onog mog veselog dečkića sa juga koji je jednom umeo da mi bude sve. Ponekad te osetim u vazduhu, ali brzo od tebe pobegnem, jer su sećanja još uvek jaka, a naši rastanci isuviše bolni. Trudim se da ih izbrišem iz života. Kao da ih nikada nije ni bilo, već samo nas, dvoje odraslih na pragu svojih tridesetih koji su igrali žmurke i mislili da mogu da se vole najviše na svetu, možda i zauvek. Onda kada je lepo zvučao moj san gde sam te čekala u našem stanu kada si došao sa puta, i onaj tvoj kad smo šetali. Znam, sve znam, već posle druge rečenice mi psuješ sve čega se setiš. Tu tvoju tvrdoglavost znam, nedokazanost, koja ne dopušta ikakav nesvakidašnji pokret u svom mikrokosmosu. Ali nisi računao da ćeš naleteti na mene, i saplesti se tako gadno, gotovo u istoj meri kao i ja o tebe. No, brzo smo ustali i shvatili da se eto, nešto desilo, i da eto, treba da se rastanemo. Jednom. Dva puta. Bezbroj puta u glavi sedam dana u nedelji. Na poslu. Pred spavanje. U snu. A najviše ujutru, jer se ujutru nekako najjače, najbolnije, ali i najlepše nedostaje. Jer su jutra uvek samo naša, onaj još nepodeljeni deo dana sa svetom. Nečijim tuđim, dosadnim svetom.

Dobro znam da mrziš kada govorim, a kamo li kada na papiru ređam slova o tebi.

Al’ pošto ne mogu da ti pišem, stavi ruku na srce, budi pošten prema meni i odgovori:
Kako i na koji drugi način sada pismo da ti pošaljem?


Izvor fotografije: pinterest.com


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.