Počeli smo da nedostajemo

Počeli smo da nedostajemo
Između jednog leta na pragu i zime na izmaku,
Dva kopna i bezbroj gradova,
Između hiljade kilometara na zemlji
I bezbroj zvezda na nebu.

Da falimo tako jako
Da nas tu negde oko tri ujutru
Kad nit’ je noć, nit’ je dan
Sve za onim drugim boli
I jedva čekamo da konačno svane.

Sve nas je manje bilo na kiši
I pod kišobranom i pod sivim oblacima,
Falila nam je baš ona šolja čaja
Koja umorno čeka na polici
I na koju se danas paučina hvata.

Počeli smo da nedostajemo za neku novu priču,
Za neko novo ćutanje,
Za neko magično danas i nasmejano sutra.
Počeli smo nekako da nedostajemo nama.
Da mi nedostajemo nama samima.


Izvor fotografije: pinterest.com


Lidija retko kada govori o sebi i to joj je oduvek najteži sastav na zadatu temu. Obožava da se grli i da ljude oko sebe čini srećnima, na ovaj ili onaj način. U njenoj glavi spava u cveću, kupa se u čokoladi, voli, piše, peva i pleše.