***

Nikada nisam poljubio lepšu devojku od nje
A ni usamljeniju
Ne znam šta je toliko zatvara u sebe
Ima izgled za pozornicu, film
A već godinama sedi kod kuće i druži se sa svojim mačkama

Dok smo šetali gradom postojala je na ulici samo ona
Kada smo ušli u kafić postojala je samo ona
A opet kao da joj ništa od toga nije važno
Živi neku svoju intimnu pobunu
Svoje malo slatko žensko ludilo
I tako teško pušta ljude u svoj svet

Druge bi sve što imaju dale za njenu lepotu
Možda i pamet
Ali ona ne mari ni za jedno ni za drugo
Voli da popije
Ispuši
Živi od danas do sutra
I pripoveda svoju filozofiju života

Ponekad se dodirnu naše usamljenosti
Generacija smo
Puni, prepuni života
A opet tako često van života

Volim da je posmatram dok puši na prozoru
Zagledana u daljinu
Najbolji svetski fotografi bi sve dali za taj prizor
Ali ona ne mari za to
Živi u svom filmu koji sama režira
Nekad preterano dobra, tiha i nežna
Nekad posesivna i zla
Najčešće neuhvatljiva, ničija

Tako hoda, govori, živi
Tako bliska svemu, svima
A opet tako deleka

Dodirnu se ponekad naše usamljenosti
Spoje se naša tela željna ljubavi
Kao i naše duše

I bude nam bolje
I bude nam stvarno dobro

Ali isuviše smo svoji
Da bi tek tako pristali na nekoga

Ona to zna
Ja to znam

I zato živimo zajedno odvojeni
Svih ovih godina
Poštujući pravo na slobodu onog drugog

Kao i pravo na sebe


Piše: Stefan Simić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com

Portal za kulturu, obrazovanje i priključenija.