Poklonila bih joj svoje vreme

Olako trošimo vreme koje imamo, a sedimo sa ljudima koji bi sve prodali za samo jedan naš dan. Kao da im se podsmevamo u lice dok zanemarujemo taj peščani sat koji curi pred našim očima. Puštamo da prašina pada na njega i zaturamo ga u neki ćošak. Retko kada se setimo da ga imamo, a još ređe da on na nešto ukazuje.

Sa poštovanjem sam utihnula pred svakom njenom borom koju su joj izbrazdale godine, kao godove na panju drveta. I pred njenim srebrnim vlasima koje joj se sijaju u kosi kao medalje. Pred njenim drhtavim rukama, koje nisu uvek bile takve. Kao da sam jasno mogla da vidim crno-belu fotografiju i na njoj nasmejanog gospodina sa maramicom u odelu, koji ljubi tu istu ruku i potom zamoli za ples. Videla sam i dugu večernju haljinu, čipkane rukavice i šešir sa velom.
Današnje samoprozvane dame, takođe bi utihnule pred njom i stidljivo pogle glavu, samo da su pokušale da vide isto što i ja.
U treptaju njenog oka proletela su neka davna vremena. U njihovom letu čuo se zvuk njenih potpetica po Skadarlijskoj kaldrmi, a korak joj je bio lak kao kod srne. Čulo se pucketanje ploče pod iglom gramofona i zvuk stare kucaće mašine.
Ne znam od koga je nestrpljivo očekivala pisma, ko ju je vodio u bioskop i zbog koga je satima putovala vozom. Ne znam da li potajno tuguje što su je zaobišle pozornice i aplauzi, ni šta je uopšte maštala da bude. Ne znam kolike je snove sanjala, ali znam da joj je mladost prohujala negde između cepanja kalendara, sečenja rođendanskih torti, između posmatranja zalazaka sunca i šetnji po Kalemegdanu… I za tren oka, tim istim Kalemegdanom, kraj nje prolazile su neke mlađe. I šešire, u znak pozdrava, skidali neki mlađi. I tada je shvatila da nije imala dovoljno vremena ni da dosanja, a kamo li ostvari snove koje je sanjala.
Bilo bi divno da jedna od nas dve poseduje moju mladost a njeno iskustvo.
Na trenutak sam poželela da joj poklonim svoje vreme, jer smatram isuviše sebičnim da zatražim da mi ustupi njene uspomene.
Želela sam da još jednom odigra taj ples. Sada znajući sa kim. I ne gubeći vreme.
Želela sam, u tom trenutku, više od svega, da joj još jednom otpeva pesmu pod prozorom.
Znam i da bi volela da još jednom prođe Terazijama u kočijama.
I da ne mora da razgovara sa praznom stolicom i fotografijom, umesto sa njim.
I njega je vreme odnelo… to isto vreme od koga ne prezam, koga trošim kao vodu jer mislim da ga imam na pretek.
Zato neka, neka uzme moje vreme i još jednom odsluša tu ploču.
Neka uzme moje vreme, jer jedno njeno leto miriše na bukete ispod kaputa, dolazi u onim starim automobilima i u uglu ima markicu sa slikom nekog grada.
Vredi daleko više od mog sa telefonom u rukama, u ovom dobu društvenih mreža i prebrzog odrastanja, u kome status određuje cena marki koje nosiš i smelost da probaš stvari koje ti škode.
Znam da život ne dolazi sa upustvom za upotrebu, ali čini se kao da je njena generacija nepogrešivo umela da sastavi isti.

Naše bake su mnogo više od starica koje su nam čitale basne i plele vunene čarape.
One su kao spomenari koje smo prelistali ali nikada pročitali. Kao požutelo lišće koje bih pre nazvala pozlaćenim. A kada jednom padne ostaće zauvek zapisano u nekom lepšem vremenu, jer ovom ne pripada.
Ovom iskvarenom vremenu je čast što je imalo takve ličnosti, makar i u prolazu…


Autor: Milica Đurišić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com