Poslednji, treći deo liste o albumima sa domaće pop, dens i rep scene koji ove godine pune 20 godina od objavljivanja završava se albumima koje su izdali veliki umetnici popularni na području naše nekadašnje države. Svojim delima su obeležili jednu epohu muzičke scene i ostavili u amanet kvalitetne numere koje su i dan danas slušane. Ukratko rečeno, senior kategorija.

Rođa Raičević – Rođa 1997. (aka U zemlju pao bih od stida)

Iako se kratka pevačka karijera slavnog Rodoljuba Raičevića – Rođe ugasila njegovom smrću 2001. godine, on je ostao upamćen prvo kao kompozitor pesama za pevače narodne muzike, a potom tokom devedesetih i kao pevač koji je bio podjednako dobar i u narodnoj i u zabavnoj muzici. Svoj prvi album sa hitom „Tako je suđeno“ je objavio te ne baš tako sretne 1993. godine, a taj album, kao i njegov naredni iz 1994. je bio pretežno u folk ritmu. Na trećem albumu, izdatom za PGP-RTS tri godine posle drugog, se više približio zabavnoj muzici pa ga samim tim dovodi i na ovakvu listu.

Od osam pesama, koliko ih je bilo na albumu, najviše onih je bilo u sporijem ritmu sa mediteranskim prizvukom kao što su duet sa Vladom Georgijevim „Draga“, „U tebe sam zaljubljen“ i „Sudnji dan“. U bržem ritmu su bile numera po kojoj se popularno naziva album „U zemlju pao bih od stida“ i „Rodi mi anđele“.

Bisera Veletanlić – Probudi se

Još jedna velika i neprevaziđena umetnica koja se nalazi na ovoj listi je legendarna beogradska pevačica Bisera Veletanlić. Iako nije snimila baš nešto puno albuma u svojoj karijeri, te 1997. je za svoju matičnu kuću PGP–RTS objavila album „Probudi se“ na kojem je sve pesme komponovao legendarni Kornelije Kovač.

Najavni singl je bila legendarna pesma „Zlatni dan“ koju je Bisera prvi put otpevala 1996. na RTS-u u emisiji „Tonska viljuška“, a u snimku tog nastupa su se pojavile i sestre Aleksandra i Kristina Kovač koje su pevale prateće vokale. Danas se ova numera izvodi po svim živim muzičkim takmičenjima po regionu zahvaljujući tome što ju je novijim generacijama par godina kasnije približila Jelena Tomašević koja se sa njom takmičila na festivalu „Slavjanski Bazar“ u Belorusiji 2003. godine, pa svako ko je peva najviše kopira njenu verziju. Pored te pesme, bila je popularna i danas zaboravljena isto tako predivna balada „Divni mladići Beograda“.

Dino Dvornik – Enfant terrible

Sa balada prelazimo na nešto brži zvuk koji je doneo legendarni splitski pevač, pokojni i neprevaziđeni „kralj fanka“ – Dino Dvornik. Te 1997. je izdao album „Enfant Terrible“ (srp. Neprilagođeni pojedinac) na kojem je prvi veliki hit sa tog izdanja bila numera „Afrika“ kojim je uspeo da pridobije i neku novu publiku koja ga je zahvaljujući toj pesmi zavolela. Izdata je prvobitno na maksi-singlu 1995. godine sa numerom „Žigolo“, a 1996. je na dodeli muzičkih nagrada „Porin“ proglašena od strane publike za hit godine.

Za gorepomenutu numeru, kao i za pesme „Điha Điha“ i „Peti element“ je uradio i spotove koji su pomerili granice video-produkcije u Hrvatskoj. Pošto je ovaj album bio svetski isproduciran za ono vreme, na dodeli muzičkih nagrada „Porin“ je dobio nagradu za najbolje isproduciran album. I to zbog toga što je bio producent albuma.

Zana – Zanomanija

Legendarna grupa „Zana“ koja je tih poznih devedesetih funkcionisala kao trio u kojem se pored danas bračnog para Zorana Živanovića-Žike i Jelene Galonić nalazio i gitarista Radovan Jovićević je pre tih 20 godina slavila 17 godina postojanja, a obeležili su ga na veliki način albumom „Zanomanija“.

Hitovi ni ovaj put nisu izostali, a najveći hit sa albuma je bila balada „Nije sve tako crno“ za koju je Marina Tucaković na „Beoviziji“ 2007. godine dobila nagradu „Duško Trifunović“ za najbolji tekst svih vremena. Hitovi su bile i kompozicije „Etno geto (Rajko Kokorajko)“ za koju je sniman spot u Riju, „Ne mogu više“, „Sama sam“ i „Bajo, Bajo“. Na albumu su se našle i grčka obrada „Šta je to“, kao i obrada legendarnog hita Dade Topića „Da li znaš da te volim“.

Zanimljivo je istaći da se pored oprobane Marine Tucaković kao tekstopisac po prvi put na nekom Zaninom albumu oprobala i ranije spomenut glavni vokal sastava Jelena Galonić koja je napisala tekstove za spomenute pesme „Ne mogu više“ i „Bajo, bajo“, kao i za bržu kompoziciju „D. I. S. C. O.“. Danas je Jelena preuzela kompletnu odgovornost na pisanje tekstova pesama ovog dugovečnog pop-rok sastava, a nove pesme danas, kao što je ona nedavno izjavila u jednom intervjuu, izbacuju po potrebi jer imaju toliko starih pesama da ih mogu pevati na koncertima te im ne treba češće objavljivanje novih.

Boris Novković – Sve gubi sjaj bez ljubavi

Osamdesetih godina je idol tadašnjih tinejdžerki bio legendarni Boris Novković kome je hit „Tamara“ iz 1986. godine otvorio vrata velike popularnosti kakvu uživa i danas.

Pre 20 godina je za svoju matičnu diskografsku kuću „Croatia Records“ (nekadašnji „Jugoton“) objavio album „Sve gubi sjaj bez ljubavi“ koji je doneo hitove „Kavkaz, blato, Kukjevo“, „Za sve one divne žene“, „Rekla je Boris“, duet sa pokojnim Kemalom Montenom „Daleko“ (bila mu je to prva duetska pesma u karijeri) i naslovna numera.

Doris Dragović – Živim po svom

Doris Dragović je devedesetih godina u Hrvatskoj bila doživljavana za nacionalističku pevačicu, a da li je to bilo pitanje nenastupanja po Srbiji do 2014. godine, to je pitanje koje ostaje najveća nerešiva misterija na našoj javnoj sceni.

Ona je pre ravno dve decenije za diskografsku kuću „Orfej“ izbacila klasičan pop album pod nazivom „Živim po svom“ sa hitovima „Nespokoj“, „Selim ti ja“, „Dođi“ i „Što je od mene ostalo“ koju je snimila u duetu sa Petrom Grašom. Regionalni uspeh je povratila tek dve godine kasnije evrovizijskom numerom „Marija Magdalena“ i albumom „Krajem vijeka“ na kojem je snimala malo komercijalnije pesme, drugačije od onog što je do tad snimala.

Arsen Dedić – Ministarstvo straha

Boje dalmatinske škole šansone na ovoj listi brani legendarni i pokojni pevač Arsen Dedić koji je te 1997. godine objavio album nazvanog po knjizi Frica Langa „Ministarstvo straha“. Razlozi političke prirode su uticali na to da prvo izdanje iz 1997. godine bude objavljeno pod skraćenim nazivom „Ministarstvo“ da bi 2000. godine bio reizdat pod punim nazivom.

Naziv albuma i nije toliko bitan koliko je bitna činjenica da je dobio sve pohvale od muzičkih stručnjaka. Bio je nagrađen „Porinom“ za najbolji album zabavne muzike 1998. godine, a između ostalih su se našle i pesme „Seosko groblje“, „Tvoje tijelo – moja kuća“, „Ruke“, „Stari vuci“, „Ratni profiteri“ i naslovna numera.

Oliver Dragojević – Duša mi je more

Jedna od mnogobrojnih estradnih zvezda koje su kročile u HRT-ovu diskografsku kuću „Orfej“ tokom 1997. i 1998. godine je bio i Oliver Dragojević koji je dugih niz godina bio perjanica „Croatia Recordsa“ (nekada „Jugotona“), pa se ovakav transfer može nazvati senzacionalnim za ono vreme. I to je bilo normalno, kao prelazak iz jednog u drugi fudbalski tim. Nijedna pesma sa ovog albuma nije popularna van Hrvatske, a poznati „nacionalni“ hitovi su bili „Prije svitanja“, „Pismo moja“, „Lučija“ i „Gore si ti“.

Iako danas mnogi žele njegov koncert u Srbiji, on je jedan od retkih izvođača koji je i dan danas ostao pri rečima da nikada tamo neće pevati za razliku od njegovih kolega koji su isto to obećali, ali su u 21. veku pogazili reč. Ali to se ne odnosi i na intervjue jer srpskim medijima i dan danas daje intervjue.

Hari Mata Hari – Ja nemam snage da te ne volim

Listu nastavlja legendarni sarajevski pevač Hari Varešanović poznatiji kao Hari Mata Hari. Pre tih 20 godina je napravio veliki povratak na muzičku scenu ne samo u BiH već i u celom regionu izdavši povratnički album nazvan po hitu „Ja nemam snage da te ne volim“. Da ga se publika uželela, govori i činjenica da je ovo album koji nije imao samo jedan hit. Hitovi su bile i numere „Upomoć“, „Ne lomi me“, „Gdje li si sada ljubavi“ i „Emina“ čime se klasična zabavna muzika vratila na velika vrata kroz ponovno oživljavanje diskografske delatnosti starih izvođača.

Zdravko Čolić – Kad bi moja bila

I ovu maratonsku listu završavamo našom najvećom muzičkom zvezdom iz Sarajeva sa beogradskim prebivalištem. U pitanju je jedan jedini i neponovljivi Zdravko Čolić. Posle uspešnog albuma „Da ti kažem šta mi je“ objavljenog 1990. godine je sasvim neočekivano napravio diskografsku pauzu dugu sedam godina tokom koje nije izbacivao ništa novo, a stari hitovi su se za to vreme vrteli po radio i TV stanicama.

Nepisana tradicija u današnje vreme govori da onaj ko nove pesme izbaci posle toliko vremena prođe nezapaženo jer ostane dosledan svom stilu ne prilagođavajući se vremenu. Megazvezda poput Čole takve promašaje nikada sebi ne bi dozvolio, pa je samim tim zajedno sa legendarnim Goranom Bregovićem kao producentom albuma temeljno isplanirao veliki comeback koji su svi željno iščekivali.

Da se uložen rad i trud uspešno isplatio, govori i činjenica da su sve pesme sa tog albuma postale veliki hitovi što je dokaz koliko ga se publika uželela, pa je ovakav uspeh bio očekivan. Neizostavne pesme sa tog albuma na njegovim koncertima od tog trenutka su „Ajde, ajde, Jasmina“, „Čini mi se grmi“ i „Jako, jako slabo srce zavodiš“. Vredi izdvojiti i tri moćne balade sa tog izdanja: naslovna numera, „Melanholija“ i „Samo kad mi kažeš ljubav“. Kritičari su imali odlične pohvale na ovo fenomenalno izdanje, te su taj album fanovi i novinari svrstali u red njegovih najboljih albuma.

Javna promocija albuma je upriličena u televizijskom šou-programu snimljenog za RTS, a emitovanog za doček nove 1998. Iako je album izašao krajem 1997, pesme su bile slušane i narednih godinu dana kao da su nove, a prodato je više od stotinak hiljada primeraka CD-ova i kaseta. Time je pokazao kako se pravi povratak na muzičku scenu posle duže pauze, a da to bude zapaženo. Niko osim njega na našoj muzičkoj sceni nije uspeo da ponovi takav uspeh, a da ne ponese fijasko titulu.

U intervjuu za časopis „Huper“ u broju objavljenom 5. maja 1998, Dejan Pataković ga je pitao da li će i do narednog albuma proći sedam godina. On je to negirao te obećao publici da će naredni album biti izdat do 2000. To obećanje je na kraju i ispunio, te je naredni album „Okano“ izbacio tačno posle tri godine. Ali Bregović je sa narednog albuma izostao sa liste saradnika. Od tada je popularni Čola sklon objavljivanju albuma na svake tri do četiri godine.


Bilo je ovo sve što se tiče domaćeg muzičkog pregleda u 1997. godini. Nadam se da ste uživali u sećanju na divna i bezbrižna vremena kojeg sam pripremio. Pozdravlja vas vaš Đorđe do neke nove ideje ili novog teksta…

Piše: Đorđe Vesković