Posao

Koliko ga već dugo posmatra počela je da se oseća kao neka voajerka. Morala je povremeno samu sebe da podseti kako je to, u stvari, njen posao.

Posao joj je bio da ga drži na oku dok se budi. Tušira. Dok pere zube. Sprema doručak. Dok zamišljeno gleda kroz prozor. Posao joj je bio da posmatra kako zove šefa i laže da je bolestan i da danas neće moći da dođe u kancelariju. Posao joj je bio i da sluša kako duboko uzdiše nakon toga. Posao joj je bio da ga gleda kako se vraća u krevet i pokriva ćebetom preko glave. Posao joj je bio da sedi pored njega dok on spava, a Sunce se lagano kreće ka zapadu. Posao joj je bio da ga u sumrak ponovo prati do kupatila i zajedno sa njim zuri u njegov odraz u ogledalu. Posao joj je bio da bude o pripravnosti kada on reši da se obrije. I iznad svega, posao joj je bio da ga odvede tamo negde daleko ukoliko reši da upotrebi žilet na alternativni način…

Međutim… Posao joj nije bio da se osmehne njegovom sanjivom pogledu kada se ujutru (tj. popodne) probudi. Niti da crveni dok ga posmatra kako se tušira. Posao joj nije bio da se divi njegovim jakim snežno belim zubima. Posao joj nije bio da saoseća sa njegovim osećajem krivice jer je lagao šefa. Posao joj takođe nije bio ni da je bole njegovi uzdasi. Posao joj naročito nije bio da ga zaštitnički zagrli dok on spavajući čeka da zađe Sunce. Posao joj nije bio da, gledajući odraz njegovih očiju u ogledalu, pomisli kako je tužno što su tako prelepe oči uvek toliko pune bola. Posao joj nije bio da se uplaši kad god se on lati žileta. I posao joj definitivno nije bio da mu na uvo šapne „Ne čini to, molim te…“ kad god joj se učini da bi mogao biti spreman da pođe sa njom…

Ali nije sve u poslu…


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: digest.bps.org.uk