Poslastičarnica na uglu ulice

I dalje je najlepše mesto u celom gradu poslastičarnica na uglu ulice. Čista, malena prostorija, ispunjena tišinom. Njeni zidovi sakrivaju tugu, kao i oči promrzlog prodavca, koji danima očekuje nekog slučajnog prolaznika koji bi svratio po svoju krempitu.

Tu smo voleli da dolazimo nedeljom, da tom prodavcu izmamimo osmeh na lice. Pričao si kako je najlepša stvar kod tužnih ljudi što su im osmesi retki, ali iskreni, i da ih treba što češće crtati. Tu smo često voleli da svratimo, da dobijemo poneku krempitu i poneku lepu reč. U toj poslastičarnici kao da se vreme zaustavljalo. Gubili bismo pojam o svemu što se događa oko nas, pričali smo satima i satima i prevrtali sve moguće teme za razgovor, čak i dodavali neke iz svoje glave.

Iako mi više nismo mi, i iako ti više ne poznajem ruke, ja i dalje volim da svratim. Valjda zbog toga što u svakom trenutku mogu da ti osetim srce. Čuvam mesto za tebe, za našim stolom u levom ćošku pored prozora. Zamišljam da si tu, prekoputa mene. Ponekad čak i mogu da ti vidim oči, u zavisnosti od toga koliko mi nedostaješ. Čuj mene, koliko mi nedostaješ! Nijedno merilo sveta ne bi moglo da izmeri nedostajanje, pogotovo to kako ti meni nedostaješ. Tek toliko da svake nedelje dođem u poslastičarnicu, uzmem tvoj omiljeni kolač i malim čamcem svoje mašte otplovim u neke srećnije dane.

Nije važno što više ne dolaziš nedeljom, ni što više ne voliš krempite i ne posećuješ poslastičarnicu. Dolaziću, dok god mogu da osetim da i tvoja duša ponekad zaluta tu.


Autor: Anastasija Osmanović