Poslednje pismo

Uporno sebi govorim
i poput papagaja
iznova ponavljam
kako nisam trebao
da te upoznam
one večeri
ma, nisam zapravo
trebao ni da ti priđem
ali,
šta da se radi
i nakon tebe
život nekako mora
da teče dalje.
Jedino, znaš
nije u redu
sa tvoje strane
što si uspela
ovako da me izvozaš
da mi ulepšaš
nekoliko besmislenih
i tmurnih
dana
ni da me vodiš
ovako slepog
i zanesenog
ka onom,
svetlu
koje se naziralo
na kraju tunela.
To nije bilo svetlo
to beše lokomotiva
koja je morala
da ubije
mene,
ili tebe.
Jedno od nas je
nakon svega
moralo da položi
svoj život
nebeskim anđelima
pred noge
zbog ljubavi
koja je mogla biti
jača od naših
umornih pogleda
snažnija od udara
olujnih vetrova
i mada je
umesto toga
sada na dugogodišnju robiju
osuđena
nije joj na ovom svetu
bilo ravne
do one Šekspirove
između
Romea i Julije.
Šta sada da ti poručim
i kojim to suzama
da ovo,
poslednje pismo
namenjeno tebi
natopim
kakvom gorčinom
da začinim
svaku laž kojom si me
godinama trovala
svaki stih u kome si
iznenadno stanovala
i svaku boru
koju si
na mome licu
svojim nestašlucima
iscrtavala?
Posle svega,
nemam ništa da dodam
u stvari
reći ću još jednu
stvar!
Teraj se, u tri lepe
malena..


Autor: Mario Bačlija ◊ Izvor fotografije: pinterest.com