Potrošeni zagrljaji

Nemoj me grliti sad.
Ne prljaj čistinu zagrljaja.
Pusti me da pamtim one iskrene dodire na svojoj izboranoj koži.
Ne kuni se.
Odavno sam te naučila.
I ne pravdaj se meni.
Imaš preča pravdanja pred ogledalom.
Mnogo sam tražila.
Nismo svi rođeni za zauvek.
Kada u poznim godinama čovek ostane sam u srcu, teško je odatle ga izvući.
Zakopala sam se duboko u sebe.
Naučila sam tako da životarim.
I više ti ne zameram.
Ni laž.
Ni prevaru.
Ni izdaju.
Zameram ti samo što nećeš da mi dozvoliš da dostojanstveno propatim.
Zašto si se uopšte vratio?
Da sakupiš mrve ljubavi, slučajno zagubljenje po ćoškovima stana?
Da me opet slomiš, kao da i jednom nije bilo previše?
Da mi se opet pod kožu uvučeš svojim obećanjima, izlizanim kao ove cipele, što na terasi kisnu?
Ako te pustim, samo na dan,
ubiće me škripa kofera u hodniku.
Ubiće me tvoje stvari koje mirišu na tuđi omekšivač.
Ubiće me tvoje kristalne oči.
Ubiće me tvoje telo na sofi koju smo zajedno birali, nekada, kada smo imali izbora.
Nemaš više ključ.
Stari si poznanik ovog stana.
Skupi odatle sva sećanja na nas.
I idi.
Tamo gde si odavno pošao.
Kasno je sad za prilike.
Zato me nemoj grliti.
Zato me nemoj moliti.
Bar dostojanstvo sačuvaj.
Izvini si mi već rekao.
I oprostila sam.
Nisi ti kriv.
Nisam ni ja.
Ponajmanje su kriva naša deca.
Tako je moralo da bude.
Ja razumem.
Ali nemoj, preklinjem te, nemoj me grliti.
Mogao bi tako u meni probuditi neke davne zagrljaje.
Ispred oltara, na slikama, u porodilištu, kad smo ostali bez poslova, kad su nas dugovi mučili, a članovi porodice napuštali, kad smo se voleli, kad smo se na večnost zakleli.
Ti zagrljaji moraju ostati gde im je mesto.
U iskrenosti.
U empatiji.
Nije im mesto ovde,
gde smo slomljeni na pola.
Gde se o oproštajima priča.
Ni tebi nije mesto ovde,
gde smo bili porodica,
gde smo se od nule gradili i do nule rušili.

Poljubi decu u potiljke kad budeš odlazio.
I ne govori im o patnji.
Mladi su da bi je shvatili.
Oni moraju živeti za zauvek.
Oni nisu krivi što smo tako lako prokockali zagrljaje.
Oni nisu krivi za tvoje kofere.
Oni nisu krivi za moju samoću.
Oni nisu krivi što si u ljubav posumnjao.
I zatvori vrata za sobom, da ne bi odjeci mojih suza i jecaja niz hodnike, za tobom sišli.

I ne nadaj se.
Ne plačem zbog tebe.
Plačem zbog nas.


Autor: Anđela Češljarac