Povratak otpisanog

Bila je to hiljadu i neka godina nove ere. Venera je kročio u Raj kao kauboj u salun glasno lupivši kapijom. 

„Braćo! Sestre! Oče! Stigao sam kući!“, uzviknuo je kezeći se od uveta do uveta. 

Petar ga je preneraženo gledao ne uspevajući da pronađe reči. 

„Brate!“, veselo mu se obrati Venera. „Vidim, i dalje si Kerber Raja. Neke se stvari nikad ne menjaju…“, reče Venera grleći svog mlađeg brata koji je i dalje bio zamrznut u šoku. 

Anđeli su počeli da se okupljaju oko rajske kapije, odnosno oko svog starijeg brata koji je po prvi put kročio u Raj nakon pet hiljada godina. Došaptavali su se međusobno, ali se niko nije usuđivao da se obrati Veneri direktno. 

Kroz masu se probio prelepi anđeo dugačke srebrne kose koja je u loknama padala oko njenog aristokratski bledog lica, i prodornih ružičastih očiju kojima je fiksirala Veneru. 

„Gabi!“, uzviknu Venera šireći ruke ka njoj s namerom da je zagrli. Međutim, bi u tome sprečen snažnim udarcem dlana svoje sestre, koji ga natera da se zatetura par koraka unazad. 

„Au!“, reče Venera trljajući svoje grudi na mestu gde se Gabrielin dlan sudario sa njegovim telom. „Zar se tako dočekuje najdraži brat nakon pet milenijuma izgnanstva?“, upita on povređenim glasom. 

„Nekada davno najdraži!“, procedi Gabriela. 

„Gabi…“

„Zašto si ovde, Venero? Otac te je prognao s razlogom! Ovde za tebe više nema mesta…“, reče ona ljutito, ali Venera bi mogao da se zakune da je video i senku tuge kako na tren preleće njenim licem. 

„Da, ali…“, poče Venera, pa zastade pomalo zbunjeno. „Prognao me je na pet hiljada godina, a to je isteklo juče.“

Žamor koji beše utihnuo nakon Gabrielinog dolaska, sada je nadjačavao čak i Venerine misli. Gabrielino lice je bilo razvučeno u neverici. 

„Molim?“, upitala je. 

„Čekaj… Niste znali? Niko od vas nije znao?!“ 

„Ne…“, tiho je izgovorilo mnoštvo anđeoskih glasova, a Gabriela je nemo odmahnula glavom. 

„Šta, mislili ste da sam izgnan zauvek?“, u neverici je upitao Venera. 

Svi su klimnuli glavom.

„I niko se nije bunio? Čak ni ti, Gabi?“, povređeno je upitao tihim glasom. 

„Ven… Ja… Otac… Nisi ga video nakon što te je bio izbacio. Gnev u njegovim očima…“, sada tužnog lica se pravdala Gabriela. 

Venerino oštro lice se stvrdnulo, mada mu se u očima svejedno prelivala bol. 

„Idem da vidim Oca…“, rekao je ravnim glasom i prošao kroz masu svoje braće i sestara koji su se sklanjali pred njim. Na licima nekih je bio strah, a na licima nekih krivica i kajanje, ali Venera nije video ni jedno ni drugo – gledao je samo pravo ispred sebe i odlučno koračao ka Očevoj odaji sa prestolom.

„Ven, ne možeš tamo!“, Gabriela je pošla za njim.

„Jel’?“, reče Venera nezainteresovano, ne prestajući da korača. 

„Da! Otac je naredio da ga ne uznemiravamo! Radi na Velikom planu…“, panično je objašnjavala njegova sestra. 

Venera je stao pred vratima odaje sa prestolom, okrenuo se ka Gabrieli i fiksirao njene ružičaste oči svojim šarenim. 

„Žašto si toliko uplašena, Gabi? Šta pokušavaš da sakriješ od mene?“, upitao ju je glasom koji ju je ostavio bez daha. 

Nije mogla da pronađe reči, pa je samo nemo, poput zlatne ribice, otvarala i zatvarala usta, tako da se Venera samo okrenuo od nje i otvorio vrata pred kojima su stajali. Međutim, prostorija je bila prazna. Venera se ponovo okrenuo ka svojoj sestri. 

„Gde je On?“, upitao je glasom koji je zahtevao odgovor. 

„Ne znam… Niko ne zna… Samo je nestao…“, poraženo je priznala Gabriela. „Štaviše, samo Majkl i ja, a sad i ti, znamo da nije tu. Nismo rekli ostalima da ne bi došlo do panike.“ 

„Koliko dugo?“, bezizražajnog lica je upitao Venera.

„Nekih hiljadu godina… Od Emanuelove prve smrti.“

Venera je ćutke gledao u Očev presto. Presto zbog kog je onomad bio proteran iz Raja. Presto koji je sada bio prazan. Presto koji više nije želeo. Imao je osećaj da je sve to bilo deo Očevog plana, pa čak i ovaj trenutak… Posebno ovaj trenutak! Nije mogao da se ne osmehne na tu ironiju. 

„Reci nešto…“, gotovo šapatom izgovori njegova sestra. 

„Mislim da je vreme da svi znaju…“, reče ne skidajući oči sa prestola na kome više nije sedeo njihov Otac. 


Autor: Miroslav Stojković