Kada budeš krenuo putem kojim idu lutalice, pomahnitalo tražeći spoznaju jednog izgubljenog trenutka u magli ovog vremena, ne okreći se da se uveriš da koračam za tobom. Ja više ne idem tim putem i ne koračam stazama utabanim tvojim koracima. Dalje nastavi sam.

Kada ti telo obuzme osećaj koji izaziva vrtoglavicu i sputava te da održiš ravnotežu na putu koji si sebi zacrtao da moraš preći, znaj da te to samo sustiže ispraznost reči koje si davno izgovorio meni koja sam te poznavala. Meni koju si, verovala sam, želeo povesti sa sobom. Meni čiju si ruku pustio kada je konačno trebalo da pođeš.

Mučnina koju osećaš dok na tom putu koračaš živeći ovaj život, samo je posledica praznine u koju si hteo i mene da uvučeš. Jer samo si to i mogao da pokloniš. Nema garancije za obećane reči. Nema nadoknade za nedosanjan san. I zato, ne okreći se da se uveriš koračam li iza tebe. Uverićeš se samo u nepostojanje moje prisutnosti. Pružao si trenutke, a ne vreme. Sećanja umesto sadašnjosti. Reči umesto dela. Želju umesto ljubavi. Sada te proganja ispraznost koju si sam stvorio, odnegovao i pustio da odraste u tebi. Uprkos mojim rečima da je to što ti juriš samo kratkoročna sreća koja ne uliva nadu, od koje samo zastaje dah do ne zaboraviš kako se uopšte i diše.

To tvoje okretanje da se uveriš da li sam iza tebe samo je dokaz tvog sebičluka. Ne okrećeš se zato što sam ti potrebna već zato što znaš da se ispraznost lakše podnosi udvoje. Teret je manji tada. Prazan teret lakoće postojanja u svetu u kojem malo pružaš i odlaziš kad ti racionalnost šapne da sam ti previše blizu.


Piše: Tijana Katić