Pre nego što umrem

Pre nego što umrem
želeo bih
da samo još jednom
osetim
miris procvetale lipe
pod prozorom
moje sobe.
Miris
detinjstva,
široke ravnice
koja se pruža
i rasipa
unedogled.
Da dohvatim Lunu
iako je daleko
da sednem kraj nje
i da joj pričam
opčinjen njenim sjajem
da joj pričam
polako
i tiho
o svojim snovima
i svojim iluzijama
o svojim patnjama
i svojim lomovima
da me u pola rečenice
prekine
i zamoli da zaćutim
ćutao bih zauvek.
Samo da pre kraja
pre završetka
ove životne uloge
dotaknem njene
svilene obrve.
Da vratim stari spokoj
i okajem grehe
da svakome oprostim
poklonjenu bol
proživljene strahove
izgubljene nade
da prekorim sebe
što nisam ranije
malo više vremena
posvećivao
sopstvenim težnjama
i izgrađivanju sreće
koja je sada
tako daleka
i tako strana.
Da ošamarim sebe
malo jače
za nijansu jače
od onog šamara
kojim me je nakon
svake
krive procene
počastio život.
Pre nego što umrem
želeo bih
da umirim dušu
prizovem kišu
i dugo, dugo hodam
kišnim Parizom
da se u njemu nađem
usred
Peščane oluje
pružim ruku Rundeku
i pročitam
Kišovu
”Mansardu”.
Pre nego što umrem
želeo bih
da izdam zbirku poezije
ili učinim nešto
približno dobro
što zalužuje
da ostane
mladim generacijama
u amanet.
Pre nego što umrem
želeo bih
da svet stane
na tren
i želeo bih
zaljubljen
da osvanem
pre nego što umrem.


Autor: Mario Bačlija ◊ Izvor fotografije: pinterest.com