Natanijel Hotorn, jedan od značajnijih američkih romansijera, u svojim delima prikazuje moralno-religioznu puritansku tradiciju u Novoj Engleskoj. Veruje se da je, pošto je i sam poreklom iz Salema, iz puritanske porodice, bavljenje ovom tematikom proisteklo iz osećaja krivice koji je imao zbog uloge njegovih predaka u progonu kvekera u XVII veku i suđenja salemskim vešticama 1692. godine.

Roman Skerletno slovo ubraja se u klasike američke književnosti, čija je radnja smeštena u istorijski tačan kontekst (XVII vek, Salem).

Kada je bliskost zabranjena a strast je greh, ljubav je najdrskiji zločin od svih.

Osnovna priča smeštena je u okvir koji prikazuje opis Carinarnice u gradu Salemu i jedno nemoralno, poročno društvo, gde su poštenje i savesnost pravi izuzeci. Iako vam se ovaj deo romana može učiniti dosadnim, teškim za čitanje i predugim, nemojte ga preskakati prelazeći na glavnu priču. Možete doći u iskušenje da prestanete se čitanjem, ali taj uvod je tu sa razlogom i on predstavlja odličnu uvertiru u kasniji tok romana i priču o skerletnom slovu.

Jedan pronađeni zapis postaje osnova za pripovedanje priče o grehu, krivici, kajanju, strahu i zlobi, a fina crvena čoha sa tragovima zlatnog veza na sebi ostatak je jednog okajanog greha žene koja ga je nosila – Jestire (ili Jastire) Prin. Slovo A skerletne boje, koje simbolizuje reč adulteress, što znači ljubavnica, obeležiće njen život od rane mladosti, pa sve do smrti.

Jestira rađa dete iz vanbračne veze i zato biva kažnjena zatvorom, a zatim i javnim poniženjem na gubilištu pred narodom i, naposletku, doživotnim belegom – skerletnim slovom na grudima. Retki su bili oni koji je nisu osuđivali i upirali prstom u nju. Bilo je nekog naslađivanja u tome, nadmenosti zbog osećaja da su bolji od nje. To ne znači da su ti drugi bili bezgrešni, već da se za njihove grehe nije znalo, ili su, pak, kriterijumi za proglašavanje nekog postupka pogrešnim bili selektivni i neuobičajeni. Ono što je meštane još više zabolelo od Jestirinog greha jeste njena lepota, njeno ponosito držanje, prkos i hrabrost. Ona ne želi da otkrije ime oca deteta i time je spremna da sav teret i svu sramotu podnosi sama.

Kasniju utehu Jestiri pruža njena lepa ćerka Biserka, neobično, svojeglavo dete, koje će zbog njene samoživosti i katkad okrutnog ponašanja ljudi nazivati đavoljim detetom.

Nasuprot hrabroj, požrtvovanoj, plemenitoj Jestiri, koja je u godinama koje su usledile nesebično pomagala svima kojima je pomoć bila potrebna, stoji njen bivši muž Rodžer, čovek ružan i star, koji ju je jednom ubedio da ni sa kim neće moći da pronađe takvu sreću, kakvu bi joj doneo brak sa njim. Kada je saznao za ono što je učinila, njegov jedini cilj u životu postaje da pronađe Biserkinog oca. Od pametnog i bistrog naučnika ostaće zlo, pokvareno stvorenje, okrutno i spremno na osvetu. Čak ga i sam pisac u jednom trenutku poredi sa Satanom. On u svom naumu uspeva, ali vam ja neću otkriti kako, niti ko je muškarac kojeg je Jestira volela. Tog čoveka je njegov skriveni greh izjedao iznutra i polako ga lomio, dok mu se, na samom kraju života, on nije prepustio i razotkrio se pred ljudima.

Puritansko društvo u kojem je Jestira živela, njegova načela i moralna strogost, nije imalo razumevanja za ljubav. Ljudi su bili spremni da osude nekoga uprkos greškama koje su i sami nosili na duši (ali ih greškama nisu smatrali). Iako se Jestira pokazala kao jako dobra, predusretljiva osoba, koja ni od koga nije okretala glavu (osim zbog stida), to nije bilo dovoljno da skine skerletno slovo sa njenih grudi. Ono je postalo sastavni deo nje, žig bez koga je ni rođena ćerka ne doživljava kao majku. Izopštena iz društva, neprihvaćena i obeležena, služiće svoju kaznu do kraja života.

Samoća i otuđenost nateraće Jestiru da se zamisli nad uređenjem društva u kome živi, jer je na svojoj koži osetila da ono, takvo kakvo je sada, nikome ne može doneti sreću, posebno ženama. Pitala se može li ona da doprinese nekim promenama. Ipak, ta razmišljanja trajala su kratko, jer je i sama znala da je opasno misliti na taj način.

Iako se čini da je Jestira bila jedina koja je snosila krivicu za počinjeni greh, ipak, ni Biserkin otac nije bio pošteđen bola. Baš zbog toga što su ga ljudi toliko voleli, smatrali ga velikim i bezgrešnim, njemu je bilo mnogo teže da se pretvara, stoga je mrzeo sebe i samokažnjavao se. On je svoje skerletno slovo nosio na duši. To ga je, naposletku, i ubilo.

Da li je čovek kriv samo ako je i drugima njegova krivica poznata? Iako mu skerletno slovo ne stoji prišiveno na grudima, njegova savest učiniće da se ono ipak pozna na njemu. Kod onoga ko spozna svoju grešku, a nema hrabrosti da je prizna (počinjenu, možda, u trenutku slabosti), promena će se desiti brzo, i drugi će to videti kao bolest, iznemoglost, zbunjenost, izgubljenost… To se primećuje kod Biserkinog oca. On nije bio loš, njegova greška počinjena je iz ljubavi, ali  on je bio kriv pred ljudima i plašio se njihove osude i odbacivanja.

Onaj koji greši u svojoj želji za osvetom, čija greška počiva na zlobi koja pomračuje um, izobličiće se, i sva grozota njegovog srca ogledaće se na njegovom licu, kao što se to ovde desilo sa Rodžerom. Međutim, nikakve društvene norme nisu mu pretile slovom srama i osude.

Skerletna slova koja ljudi prišivaju jedni drugima, obično nose oni koji su najmanje grešili. A oni koji su sam izvor zla, prvi će se osetiti pozvanima da to isto slovo drugome prišiju.


Tekst i fotografija: Kristina

Kristinine recenzije knjiga čitajte i na njenom blogu Sparks of Beauty!