-Na šta miriše Sarajevo? – pitala je prilično zaneseno.

-Zavisi koga pitaš. Sarajevo uvijek miriše onako kako se osećaš. – nonšalantno je otresao pepeo cigarete.

-Na šta tebi miriše? – očima je pokušavala da fiksira njegove.

-Miriše na prošlost. Ne tako intenzivno kao što je to bilo na proljeće, ali osjeti se i dalje, tu je. – povukao je jedan dug dim, a zatim ga pustio napolje, dok je gledao na grad.

Lako je zavolela je to njegovo „Jutro!“ i „Laku noć ti želim“. Čitala ih je, a zapravo čula. I videla. Svakoga dana sve jasnije. Čudnjikavo, zar ne?

Počela je da piše neke svoje reči pored tih slova na ekranu. Negde je pisala njegove oči, negde osmeh, negde i neku boru, bolno koleno od stare povrede i prste koji drže cigaretu ili olovku. S vremena na vreme, pisala bi i ono nervozno češkanje brade, jer je uspevala da ga zamisli baš u tom položaju.

Što ga je jače čula, mislila je da ga umišlja ili da je ispao iz nekog Diznijevog crtaća. Pravo pred nju. Jer znate, on vam je od onih dragocenih ljudi koji znaju koje se ćutanje grli, a za koje se pita. Zna i na čemu se srce nikako ne treba lomiti.

I osetila se nekako posebno tih dana. Jer je u njima boravila u Beogradu, a zapravo je živela u drugom gradu. Živela je Sarajevo sa njim, u njegovim patikama. Doduše, malo su sporije hodali, zbog tog bola u njegovom kolenu. Zajedno su brojali talasiće Miljacke, šetali Vilsonovim i razgovarali o svemu i svačemu.

Možda je i on imao takav osećaj. Možda je i on tih dana prolazio Skadarlijom, Dorćolom ili Kalemegdanom. Sa njom. Onako čupavom i sa njenim maštanjima i rečima u glavi. Možda je čitao reči koje je i ona, video iste oblake i osetio istu kišu na koži. Baš tu, sa beogradskog asfalta.

Jedne noći, kao da joj se učinilo da je videla da joj je ispružio dlan.

Njegov otvoreni dlan i jagodice prstiju koje su bile spremne da joj pomognu da se uspenje i smesti u njega. Bez nekog posebnog razloga.

Tek tako, čisto da je bude tu.


Izvor fotografije: divinelyintuitivebusiness.com

Dežurna pričalica, pevačica i plesačica. Po struci profesor i prevodilac, u realnom svetu svašta nešto drugo: malo čupavica, malo Maza, malo Lunja, hronična gladnica. Obožava da se grli, da voli, i da ljude oko sebe čini srećnim na ovaj ili onaj način.