Ne bih da budem surova, ali neke stvari je, zaista, bolje reći konkretno i na vreme, dok ne bude prekasno. Nije čak ni bitno kako se mogu protumačiti, neka bude i pogrešno, ali neka bude iskazano, jer samo ono što je prećutano nikako se ne može ispraviti.

Već duže želim da ti kažem, ali stalno tražim najbolji način, a možda i odbijam da to mora uopšte da bude rečeno.

Umorna sam više od pričanja o onome što je bilo, prevrtanja starih slika,  premotavanja jednog te istog  iznova.

„Kako je bilo lepo kada smo sedeli celu noć i pričali o svemu i svačemu, kada si ti počela nekontrolisano da se smeješ držeću punu čašu soka u ruci. Sok se prelivao na sve strane, ali ti jednostavno nisi mogla stati.“

„Koliko smo plakali uz onaj film koji smo davno, u tvojoj sobi, šćućureni u krevetu gledali.“

„Kako smo nekada zajedno znali izmišljati priče o tome šta bi nam se dešavalo da smo lekari, piloti, astronauti…“

Nemoj misliti da nipodaštavam naše uspomene. Sa divljenjem i velikom setom mislim na sve ono što nam se desilo, što smo zajedno iskusili, zajedno upoznali, zavoleli ili preboleli. Zna strašno da mi nedostaje, da me obuzme, nasmeje ili zaboli.

Ali, kako dani lete te emocije vezane za ono što je bilo slabe. Ne zaboravljam ih, nikada ne bih ni mogla, ali već osećam da gube  na snazi. Postaje sve po malo isprano, mlako, nedovoljno je da mi zadrži pažnju, da mi ne dozvoli da skrenem od onoga što je najbitnije, a to smo mi.

Možda je tebi to sve, ali meni je malo.

Ja želim novu ulicu kojom ćemo šetati, novi film koji ćemo zajedno gledati. Ne želim da se vraćam na stare, želim nove zajedničke teme. Ne radi se o tome da mi je dosadilo, samo sam se promenila. Svakim danom potrebno mi je nešto više. Neke sam stvari jednostavno prevazišla, neke ljude zaboravila, za neke šale otupela.

Hajde da zajedno odrastamo, prihvatiću tvoju promenu, probaću da te razumem. Samo te molim nemoj stajati u mestu. Ako  ne zbog mene, onda zbog sebe.

Toliko je toga za ispitati, toliko za osetiti, dodirnuti, pomirisati, da bi se držali samo onoga što je nekada bilo.

Zašto me ne bi uhvatio za ruku i krenuo sa mnom dalje, da idemo napred, gradimo nešto novo, dodajemo drugačije slike u naš spomenar, budemo nešto što nikada nismo bili.

I da biću surova, bolje je tako. Prošlost sigurno povezuje ljude, ali ne garantuje zajedničku budućnost.

Daj da  završimo sa time.

Ja ću dati prvu stranicu u spomenar, ti dodaj malo boje i obećavam ti slika će biti savršena. Upotpunićemo našu priču njome i opet raditi na novoj.

Možda ćemo jednoga dana imati samo taj spomenar, iako odbijam da poverujem, ali ako bude tako ja želim da bude što šareniji i što deblji.

Svetlana Antić je diplomirani ekonomista koji od ekonomije za sada ima samo diplomu. Voli psihologiju i, iako nikada nije u potpunosti razumela ni sebe, aktivno se trudi da razume sve oko sebe. Emotivno i razmaženo biće, koje sa 26 godina i dalje veruje u bajke.