Htela sam da vidim iz prve ruke kako izgleda biti na protestu. Čitala sam u novinama prethodnih dana o omladini koja šeta beogradskim ulicama svake večeri, pa sam odlučila da im se na jedno veče pridružim i izvestim vas o događajima iz prve ruke. Napomenuću da sam potpuno nepristrasna i da nisam član nijedne partije. Moja poseta protestu je bila iz čiste radoznalosti. Evo, kako je izgledalo moje veče…

U 18 h sam bila pred Skupštinom Republike Srbije, na sipećoj kiši i sa nekoliko stotina ljudi. Oko nas su prolazili ulični prodavci i nudili nam bedževe sa natpisima: „Gotov si“ ili sa siluetama novoizabranog predsednika Srbije, takođe i zastave i pištaljke raznih boja.

Uprkos kiši i hladnoći, ubrzo se okupio veliki broj ljudi i blokirao ulicu. Došli su i mladići i devojke sa transparentima, zviždali i pevali. Dva muškarca su neprekidno lupala u bubnjeve ispred njih.

U 18:45 konačno je počela šetnja. Ne znam ko organizuje ove proteste, ali među šetačima je najviše omladine, mada ima predstavnika svih generacija, i radnika i penzionera. To govore i transparenti koje nose u rukama. I kako smo šetali ulicama, stalno su nam se pridruživala nova lica, formirajući zaista dugačku kolonu.

Šetači su pozdravljani sa prozora. Pevali su u ritmu udaraca u bubanj: „O(ne)svesti se“, „Gore skačem, dole Vučić, ooo“, a povremeno su i lajali, aludirajući na inicijale novoizabranog predsednika Srbije. Lavež je bio najjači kod Vukovog spomenika.

Išla sam kroz kolonu i pratila reakcije prolaznika i ljudi koji su gledali sa prozora. Negde blizu Vukovog spomenika u susret nam je išla gospođa od nekih pedesetak godina. Pokazivala je srednji prst šetačima, bez imalo stida. Iznenadila sam se, jer nisam razumela razlog. Da sam videla da je to uradio muškarac, bilo bi mi svejedno. Ali od jedne žene sam očekivala pristojniju reakciju, naročito jer je u određenim godinama. Većini šetača u koloni mogla bi da bude majka. Koliko sam videla, niko joj nije uzvratio istom merom.

Čudila sam se koliko energije imaju ti ljudi i sa koliko žara se bore. Skakali su, pevali, uzvikivali. Kod zgrade RTS-a su ćutali jedan minut, da bi odali poštu tragično nastradalima u NATO bombardovanju. Taj trenutak sam doživela veoma emotivno. Na stranu političke partije i ubeđenja, svi smo mi ljudi.

Šetnja se nastavila dalje, do Vlade Republike Srbije. Uzvikivalo se „Izlazite napolje!“ U početku sam mislila da je to upućeno aktuelnim državnicima, ali onda sam shvatila da je najviše upućeno pasivnim sugrađanima, koji samo povremeno mahnu sa prozora.

Videla sam jednog mladića mojih godina, sa crnom kapuljačom na glavi, kako nosi veliki komad kartona, sa krupnim crvenim slovima. Prišla sam da ga fotografišem i pročitam šta piše. Pisalo je: „Mi nismo huligani, mi smo vaša deca.“ Pored slova su bila nacrtana srca. A lice ovog mladića je bilo potpuno ozbiljno, oči tamne. Skoro nisam videla takvu ozbiljnost kod jedne mlade osobe. A poruka je bila vrlo teška, iako oivičena pravilnim srcima…

Vlast ne bi trebalo da okreće glavu od svojih ljudi. Svi diskutuju o tome da li su oni studenti, da li su članovi partija i ko plaća proteste, ali, po mom mišljenju, to je pogrešno. „Narod gladuje, elita se raduje“, „Gladni smo“, „Plata mi je manja od kirije“, poruke su petog protesta koje čoveka ne mogu da ostave ravnodušnim.

Nešto je potrebno učiniti, na trenutak zaboraviti na političke podele i reći: „To su ljudi, naši sugrađani, prijatelji, članovi porodice. Samo ljudi. I sigurno ne izlaze na ulice jer su siti i srećni.“

I tek tada, nešto će promeniti i popraviti. Ja iskreno verujem u to.


tekst i fotografije: Dajana Lazarević

Ako i vi želite da podelite svoje utiske na neku aktuelnu temu, pišite nam na imejl adresu redakcija.outloud@gmail.com.