Prvi koraci

Prvi. Drugi. Tre… Zamalo i treći. Ništa, ustaje ponovo i stresa krzno. Odmerava svoje šape. Zna kako funkcionišu. Zna da treba da ih naizmenično pokreće kako bi se kretao… Ali ne zna zašto nikako ne uspeva da pregura taj treći korak!

U tom momentu ugleda svoju senku pod šapama. Aha, mora da ga ona sapliće! Reži na nju. Ako je zastraši, neće se više usuditi da mu dira šape. Reži još glasnije kako bi senka znala da su njegove pretnje ozbiljne. Prestaje da reži. Upućuje senki još jedan mrki pogled upozorenja, a zatim podiže glavu.

Osvrće se i gleda u mamu koja stoji malo dalje visoko uzdignute glave. On to još uvek ne zna, ali mama je ponosna. On je frustriran što ne može da pregura taj treći korak, ali mama sija zato što je njeno štene već napravilo dva! Osmehuje mu se, onako kako samo psi i majke to umeju. Čim je zapazio taj majčinski osmeh u njemu se probudila nova snaga… U njemu se probudila nova hrabrost! Nova odlučnost! Rešio je da će ovaj put savladati i taj nesavladivi treći korak! Mislim, sad mora… Sad kad je došao i mamin ljubimac. To čudno dvonožno stvorenje je stajalo kraj nje i radoznalo ga posmatralo. Sad jednostavno mora uspeti! Kad taj mamin ljubimac bez krzna može da korača sa samo dve noge, ne može sebi dopustiti da to ne uspe sa četiri! Mislim, bezveze! Stvarno!

U redu. Okreće se napred i gleda pravo, potpuno ignorišući nestašnu senku pod šapama. Idemo! Jedan. Dva. Tri! Četiri!!! PET!!! ŠE… Pa dobro. Nije loše. Stigli smo do pet. Ajmo sad da savladamo i taj šesti.


Autor: Miroslav Stojković ◊ Izvor fotografije: nbcnews.com