Puštam te

Nećeš znati
Kako sam naučila sa kuvam
I da si ti delom zaslužan za to
Da sam našla posao
I krenula na Tai chi
Nećeš mi više biti inspiracija
Niti ću te pratiti kao senka
I nadati se
Mrvicama tvoje pažnje
I možda
Sasvim možda
Ću ti nekad nedostajati

Zamirisaće ti noć na mene
Na moju divlju kosu
Nedostajaće ti
Naši dugi razgovori
I moj glas
Koji si voleo
Setićeš me se
Kada čuješ Arsena
Ili neku pesmu koju poželiš da mi pošalješ

Naći ćeš knjigu
Koju sam ti pozajmila
I
Iako nikada
Neću biti tvoja Vera Pavladoljska
Faliću ti
Možda

Možda i ne
Možda i ne primetiš da me nema
Kao što već duže vreme
Ne primećuješ da me ima
Da sam tu
Iako ti nisi
Možda već uveliko upijaš
Miris nečije tuđe kože
I sa drugom muziku deliš
Možda…

Znam da još uvek čitaš moje pesme
Ali da je ovo poslednja
U kojoj ćeš se pronaći
Jer
Hej, umorna sam
Umorna od pokušavanja da nas vratim
Na onaj topli platonski odnos
Od pokušavanja da zaboravim
Tvoje ruke
I poništim sve poljupce
Umorna od nadanja
Da ti je stalo
Jer
Nije, jebote
I zato

Bezimeni, smej se
Pleši
Putuj
Voli
Otvori taj restoran iz snova
A ja…
Nema smisla da kažem da odlazim
Jer sam otišla milion puta
Ipak
Sada te konačno
Puštam.


Autor: Lara Marin ◊ Izvor fotografije: wordpress.com