Puštanje

– Šta radiš? – pitaš.
Stojim naslonjena na otvoren prozor, gutam knedlu hladnog vazduha, puštam je da mi se lepi za nepce i ćutim.
– Je l’ me čuješ? Šta radiš? – ponavljaš.

Eto, tako. Svelo se na telefonsko “šta radiš”. Svelo se na “ništa”. Na “čujemo se možda, nekad, da popijemo kafu”. Na pahulje kojima još sasvim malo fali da ugase i poslednje varnice plamička koji je opstajao i ostajao predugo, svaki put sve nedefinisaniji.

Jeste, sećam te se i dalje. I kad me ne pitaš šta radim. I kad mi ne skreneš pažnju na to da i dalje postojiš – jednako rasejan, jednako nesiguran u sve što hoćeš ili nećeš. Jednako zauzet, jednako nervozan, jednako željan mene u svom životu, bez neke konkretne uloge. Onako, povremeno, privremeno, sporadično. Standardno. Kako samo ja to znam. Da ti ponekad popravim dan, ohladim noć, kupim cigare i zakuvam tursku. Gorku, jaku.

Sećam te se, jer je teško zaboraviti. Prvo pivo, prvih pet susreta, prvih trista poruka odjednom i prvih trista šezdeset pet dana bez tebe.

Jeste, sećam te se i dalje. Ali više ne gajim nadu da si ti – taj, da smo ti i ja – mi, da smo mi – to. Jer tebi treba neko da te teši, sažaljeva i opravdava. Da te pusti da žmuriš na sve što ne želiš da vidiš. Da te pusti da čitav život ostaneš sebični klinac kakav si navikao da budeš. Da te pusti da radiš po svom i kad sve što radiš radiš protiv sebe. Da te pusti.

– Hej. Pa šta se dešava, hoćeš progovoriti? Šta radiš?
– Ništa. Puštam te.

U radno vreme živi od pisanja. U slobodno vreme piše da bi živela. Prerazmišljava, prokrastinira i obožava drame. Dajte joj čips, pivo i dovoljno uvrnutog sagovornika i niko neće biti povređen. Kako to mislite – ne drži sve konce u svojim rukama?