Danas smo se slučajno sreli na ulici. Ovaj grad je mali i trebalo bi da očekujemo da ćemo jedno drugo sresti kad god izađemo iz svojih domova, ali mi kao da uporno previđamo tu mogućnost. Svaki put kada ugledamo jedno drugo čini se kao da je to poslednje na ovom svetu što bismo očekivali da se dogodi.

Prolaznicima koji se zadese na trotoaru u našoj blizini, moglo bi se učiniti da smo stari prijatelji koji se dugo nisu videli. Tačno je samo ovo drugo. Istina, ne viđamo se tako često. Ali sam sigurna da u mislima progonimo jedno drugo češće nego što to možemo i da zamislimo. Možda to ne bi bio slučaj da smo jedno drugom rekli sve što smo imali. Međutim, kada reči ostanu da vise negde u vazduhu i kada se odnos između dvoje ljudi ne raščisti do samog kraja, ne preostaje ništa drugo nego da se motamo međusobno jedno drugom po mislima i dajemo sebi za pravo da izmišljamo scene, premotavamo film i maštamo o rečima koje smo mogli, a nismo izgovorili.

Brzopleti ljudi imaju problem kad njihove reči prelete brže preko njihovih usana nego što to mozak može da rezonuje i izazovu negativan efekat uvlačeći tako sebe u nepriliku. Lakše je zameriti konkretnim mislima koje su se pretvorile u glasno izgovorene primedbe, kritike, osude ma koliko to bilo teško isprva čoveku da podnese. Čovek takve reči ili proguta ili se, uvređen, povuče iz takvog odnosa. Ali su problemi barem izneti na čistinu.

Ali, kako zameriti neizgovorenom? Kako zameriti nečemu što nikada nismo čuli, nečemu što smo samo iščekivali i priželjkivali, uzaludno… Kako zameriti nekome ko nije smogao snage da govori kada je trebalo, već je radije izabrao da ode i pusti da nagađanja preotmu kontrolu nad našim životom? Kako zameriti kukavičluku kada je on već sam po sebi dovoljna kazna?

Gledam te neko vreme i pomislim u sebi kako se uopšte nisi promenio. Nisi se promenio, a ipak si sasvim druga osoba meni koja te poznajem. Godine ne nadoknađuju večnost. Večnost u kojoj mi više ne postojimo. Čitaš me svojim prodornim pogledom. Pomišljam kako mora biti da me doživljavaš kao otvorenu knjigu, na koju ti je dovoljno da samo baciš pogled pa da s lakoćom uvidiš njen početak i njen kraj. To me vređa. Vređa me što me uzimaš zdravo za gotovo. Nekad sam za tebe bila misterija koju je trebalo razotkriti. Možda mi se ipak sve samo pričinjava. Možda mi se pričinjava i ovaj naš nenadani susret koji sam nekada potajno priželjkivala, a za koji znam da sada ne može da mi pruži ništa osim najezde sećanja koja će me pratiti dugo nakon što budemo produžili svako svojim putem.

Putevi. Ukrštanje puteva. Račvanje puteva. Spojili su i razdvojili tako mnogo ljudi, ispisivali životne priče milionima generacija. Nema znakova pored puta. Osim onih koje čovek zamisli da negde postoje i njima odluči da se rukovodi. Navode čoveka da zauzme položaj na koloseku i krene u pohod čiji ishod ne zna do samog kraja. A kraj puta se ne nazire. Korača čovek putem i dopušta pogledu da se zasiti pejzaža kojih ima u izobilju i koji će mu poslužiti za deskriptivan opis budućim naraštajima. Govoriće im o svojim putešestvijama, oni će pomno pratiti tok priče kao da slušaju o avanturama Pirata sa Kariba. Ovo su neki mirniji predeli. A mi smo, nakon što prepešačimo toliki put, neki drugi ljudi.

Kakav je bio tvoj put, ne usuđujem se da pitam. Možda bi ljudi trebalo da budu više upućeni u puteve svojih bližnjih. Tada ih ne bi brzopleto osuđivali, a kasnije žalili zbog izgovorenih reči. Ne bi donosili preuranjene zaključke. Predrasude i stereotipi ne bi vladali našim životima u onoj meri u kojoj to sada čine. Ali nije realno očekivati da svet postane bolje mesto za život na takav način. Svako korača svojim putem i iskustva su individualna. Putevi koje smo prešli i sve ono što smo tokom te šetnje doživeli definišu naš identitet. Ne mora čovek osećati potrebu da svoje iskustvo podeli sa bilo kim. To je stvar ličnog izbora. A sloboda izbora je jedno od osnovnih ljudskih prava i mora se poštovati.

Naši su se putevi ukrstili i sada se, evo, račvaju. Nas dvoje našli smo se na raskrsnici i oboje već odavno znamo kojom ćemo stranom krenuti. Tu nema pogovora. Ni ti ni ja se ne nadamo da će nam se putevi ponovo ukrstiti. Godine su se, u međuvremenu, isprečile između nas. A to je, složićeš se, ne tako bezazlena barijera. Zreliji smo nego što smo bili i shvatamo da ne možemo da menjamo tok radnje koju nam je život nametnuo. Svesni smo i toga da ni ovaj susret neće moći da promeni naš odnos, ali ipak nije na odmet uputiti koju ljubaznu reč. Pristojnosti radi. Toliki napor možemo da učinimo.

– Kako si?

Nemam na šta da se žalim. –  odgovaram i odmah ti uzvraćam istim pitanjem.

Kažeš dobro si, sređuješ svoj život, posao u struci, solidna plata. Živiš već dugo s  nekom devojkom, veza vam napreduje, a nisi očekivao da će da potraje.

– Da, takve stvari ne možeš da isplaniraš. – ubrzo dodajem i čudim se tvojoj potrebi da kažeš više od onoga što sam želela da znam.

Kažem da sam i ja završila fakultet i napomenem gde sam se zaposlila.

Kapiram da se u sebi pitaš imam li ja nekog pored sebe i da li je moja veza sa njim napredna kao i tvoja. Ali, nisam ti ja otvorena knjiga. Pogrešno si me procenio. U sebi ti se zahvaljujem što me nijednom rečju nisi vratio na trenutke koje smo ti i ja proveli zajedno. Lakše mi pada da slušam o naprednoj vezi sa devojkom koja je sada deo tvog života nego o nama kada smo bili klinci i kada si po prvi put voleo. Čini mi se da to sada, ovako usput, na ulici, ne bih mogla da podnesem. Pitam se samo zašto. Zaboga, razdvajaju nas godine.

Vreme je da pođem. Žurim. Lažem. Odlazim. Putevi nam se ovde razilaze. Razišli su se oni zapravo odavno, ali sada je drugačije. Tada smo bili klinci. Sada smo emancipovani akademski građani ove zemlje. Kažem da mi je drago što sam te srela. Možda i ima malo istine u tome. Okrećem se, koračam svojim putem. U glavi mi se vrzma pitanje: šta ovoga puta nisi uspeo da prevališ preko svojih usana? Iako sam od tebe već odavno navikla na to.


Piše: Tijana Katić