◊ prevela Jelena Bunić ◊ izvor teksta: The New York Times ◊


U vremenu kada je tehnologija učinila negovanje odnosa lakšim, ali i plićim, jedan pisac razmišlja o važnosti nezabeleženih prijateljstava.

Da li je detinjstvo zlatno doba prijateljstva? I možemo li ikako povratiti te odnose? Pre neki dan sam sa police skinuo predivnu knjigu Vilijama Maksvela – “Zbogom, vidimo se sutra”, i shvatio sam da sam naziv knjige priziva tu neizrecivu povezanost, večitu dostupnost, istrajno obećanje koje definiše prijateljstvo sa 12 godina. Tada je moj najbolji prijatelj bio Mark Mekdonald. U tim ranim godinama, provedenim na kišovitoj zapadnoj obali Škotske, Mark je bio moj verni pratilac i moje tajno oružje: šta god da se dešavalo kod kuće, uvek bi tu bio Mark da mi ulepša dan i da pljuje sa stilom, uvijenog jezika, kao što je to činio River Finiks u filmu “Ostani uz mene”. Ustajali bismo u cik zore da lutamo preko okolnih poljana, šetamo plažom u potrazi za novčićima, da se zajedno penjemo po brdima i sedimo na groblju upoređujući naše planove za svetsku dominaciju. Mark je imao Kronovu bolest; bio je često u bolnici, pa bismo pisali jedan drugom i planirali avanture za naredno leto. Rekao mi je da sam dobar pisac, a ja sam njemu rekao da je odličan slikar pre nego što smo nestali jedno drugom iz života. Nisam ga video već 30 godina.

Kada sam nedavno ponovo pokušao da pronađem Marka, delovalo je kao da on ne postoji. Kao dečaci iz Maksvelovog romana, delovalo je kao da je on deo mašte ili krhak delić sećanja koji se lomi pod prstima. Nisam uspeo da ga nađem na njegovoj staroj adresi u primorskom gradu zvanom Saltkouts. Njegovo ime je popularno na Fejsbuku, ali nijedan od onih koje sam našao nije bio Mark koga sam poznavao, a nije ga bilo ni na Tviteru ni na Instagramu. Nijedan od pretraživača mi ne daje nikakve informacije o Marku. Pokušao sam i sa smrtovnicama, plašeći se već neko duže vreme da je moj stari prijatelj preminuo. Pitao sam svoju majku da li je iko od njenih prijatelja održavao kontakt sa njegovom porodicom, ali niko nije. Setio sam se imena njegove dve sestre, ali ni njih nisam uspeo da nađem na internetu. Kada sam nedavno otputovao u Škotsku, odvezao sam se do četvrti u kojoj smo nekad živeli i pogledao sam u prozor svoje stare kuće, prisećajući se kako sam imao običaj da odatle signaliziram baterijskom lampom ka Markovoj spavaćoj sobi. Dva bljeska su značila “laku noć”. Tri bljeska su značila “vidimo se sutra”.

Pitam se da li je tehnologija promenila značenje prijateljstva. Moja kćerka ima 12 godina i skoro sve stvari koje joj se dešavaju su zabeležene kroz fotografije. Ona se nađe sa svojim prijateljicama i one satima isprobavaju različite poze, prave video klipove, obrađuju ih, stavljaju muziku uz njih i kače ih na ovu ili onu društvenu mrežu. Siguran sam da su se devojčice povezale i na onaj tradicionalniji način, ali se isto tako pitam da li će ikad izgubiti jedna drugu iz vida, što je uvek bilo moguće u prijateljstvu, kao jedan deo njegove misterije. Mislim da smo uvek znali da ćemo nastaviti sa životima i da će naše veliko prijateljstvo postati stvar sećanja. Nemam nijednu jedinu fotografiju Marka Mekdonalda. Mislim da nas niko nikad nije fotografisao zajedno i to samo pojačava misao da je naše prijateljstvo bilo fikcija. Društvene mreže su sredstvo samo-promovisanja, sredstvo uređivanja predstave o sebi u toj društvenoj sferi a da te ljudi zapravo uopšte i ne poznaju. I to je ta promena: najbitnija stvar kod prijateljstva je bila ta što ste ideal delili vas dvoje, ili ponekad i cela grupa, a on je ipak ostajao na lokalnom nivou, i u tome je ležao deo njegove moći.

Svesnost je ono što mi nedostaje. Par sjajnih mladih ljudi u mojoj široj porodici ima preko 1000 Fejsbuk “prijatelja” među sobom. Kažu da ne poznaju ni polovinu njih, a da su neki od njih “(ne)prijatelji”. Društvena mreža im dopušta da smeste ljude u “bliske prijatelje” ili “poznanike”, a uvek mogu, naravno, nekoga i da “uklone iz prijatelja”. Ali, jesu li im ovi ljudi prijatelji ili su samo imena? Možeš znati sve što se događa u nečijem životu, a da ne znaš nijednu jedinu stvar koja mu se dešava u srcu. Ali, da li je to prijateljstvo? Kažu mi da saosećanje još uvek cveta na uobičajen način, ali ja sumnjam. Ljudi koji su sada u svojim dvadesetim godinama poseduju mnogo talenta za samo-reklamiranje, ali pitam se da li se oni nalaze blizu one tačke u kojoj loš raskid veze, na primer, ili smrtni slučaj u porodici nije prilika za zaštitničku i dostojanstvenu utehu koju staro prijateljstvo pruža, nego jednostavno prilika za miran dan na društvenim mrežama?

Odanost se jako ceni u ovom vremenu u kom živimo. Tehnologija nas je zaludela sa pitanjima o odanosti zastavama, nacijama, “načinu života” ili brendovima koji najvernijima poklanjaju “poene za odanost”. Ali jedina vrsta odanosti koja vredi jeste znati ko su ti prijatelji i ostati uz njih. Taj odnos nema zapravo nikakve veze sa ljudima spolja ili sa slikom koju imaš o sebi ili ažuriranjem statusa, i možda je naša slika prijateljstva degradirana trenutnom i nemilosrdnom prirodom naših komunikacionih tehnologija. Zameni “gledaj i klikni” sa “slušaj i oseti”, spusti zavese i pomešaj dva pića, nemoj “daunloudovati” ništa, nemoj “šerovati” ništa, već se izgubi u onoj vrsti komunikacije koja ne pokušava ništa da proda.

Ljubav je uvek u središtu pažnje, ali caka je u prijateljstvu, pogotovo ako se uzme u obzir da je zapravo manjak prijateljstva ono što čini brak nesrećnim. U suštini, umetnost prijateljstva je ono što te greje tokom raznih zima tvog nezadovoljstva, i kada se nađeš u nevolji ne želiš 1000 osoba, nego samo jednu. „Na svetu je najteže objasniti prijateljstvo,“ navodno je izjavio pokojni Muhamed Ali. „To nije nešto što možeš da naučiš u školi. Međutim, ako nisi naučio značenje prijateljstva, nisi zapravo naučio ništa.“ I zato mi nedostaje moj stari prijatelj Mark. Bilo je tu nečeg što je bilo bitnije od dostignuća ili romantike, novca ili tehnologije, religije ili reputacije. Kao što sam već rekao, nemam nijednu zajedničku fotografiju sa Markom Mekdonaldom i nikad ga nisam zagrlio niti sam mu platio ručak. Ali ponekad, u neko mračno doba, pogledam na gore i zamišljam da ga vidim, tu blizu, kao živu garanciju da će u životu uvek biti nekog ko te stvarno poznaje. Kada se sve mašine ugase i kada mi je podrška najpotrebnija, vidim njegovo svetlo. Tri bljeska.