Život bi mogao da bude lijep. Samo da ga ne kompliciramo toliko! Ljudi su pokvarili sve. Pokvarili su ljubav. Izgubili su recept za sreću. A moglo bi ovo biti divno mjesto za ono između rođenja i smrti. Šta fali ako je patetika? Patetika je kao karamel, razdraži te i miriše na sretan kraj.

Mogli bi biti par, ti i ja.

Ujutro bi te budilo:

„Pull them little strings and I'll kiss your lips

I'm your puppet

Snap your fingers and I'll turn you some flips

I'm your puppet…“

I otvorio bi jedno oko i gledao me kako u kućnom šarenom ogrtaču i tvojim čarapama, pokupljene kose, u kuhinji njišem kukove dok u tavi prevrćem prženice. Dobacio bi mi i onda bi ti se kao mače uvukla u zagrljaj i ljubili bismo se, dok se na starom gramofonu raduju našoj ljubavi James i Bobby Purify. Da, imali bismo i gramofon. Jer ja bih mogla da napišem recept za sreću. Ne bismo marili za ratove, MMF, politiku, organsku ishranu, religije, a najmanje za druge ljude i njihove zakomplicirane recepte po kojima (ne)žive. Nama ni redukcija vode ne bi smetala. U kadi bismo čitali poeziju, pušili tvoje cigarete.  I kišu bi voljeli, i radovali se jeseni. Depresiju bi strpali u kavez i poklonili onima koji vole da plaču. Vodila bih te i na Mjesec. Putovali bismo na neke mirne obale, naslonjene glave na tvoje rame.

A na kraju, u bolničkom krevetu,  legla bih pored tebe starog i smežuranog i rekla ti da smo od ovog života uradili baš sve kako treba.

Ali ništa od toga neće da bude jer ljudi, među njima i ti, su komplicirane kukavice.


Piše: Luna Hodžić