Ritam nule

Da li smo bili iskreni prema sebi?

Da li bismo nešto promenili u načinu na koji smo se ophodili jedno prema drugom kada bi nam se ukazala prilika za to?

Koji je razlog što se nas dvoje jedva podnosimo?

Bebo, ovi redovi su za tebe.

Tvoje meke usne izrekle su mnogo grubih laži. Previše sladunjavih reči bez pokrića i bez ikakve namere da ih pretvoriš u nešto stvarno, manje apstraktno. Da li misliš da zato što je apstrakcija ljubav ne može proizvesti ništa fizički opipljivo?

Bebo moja, nema nevinosti u tvom pogledu. Taj sjaj koji preleti u tvom oku kada me ugledaš podseća me na tvoju prepredenost. Na to da stalno moram da budem na oprezu. Umorila sam se od toga. Postaje mi suviše naporno da razmišljam kakve ću strategije upotrebiti u interakciji sa tobom. Osećam kao da neprestano igram igru u kojoj neko mora da izgubi, a neko da dobije. Nekakva igra sa nultom sumom. Uostalom, nula je tvoj omiljeni broj.

Čine me rasejanom kalkulacije, predviđanja, nagađanja, predosećaji. Sopstvena intuicija mi dođe kao teret. Zamara me ovo doziranje emocija koje ne žele i nije im u prirodi da budu dozirane. Zamara me i prećutkivanje reči koje ne samo da bih htela naglas da izgovorim, nego bih da izvrištim šta osećam. Jer su predugo reči sputavane. Predugo emocije potiskivane. Zamara me što znam unapred šta će se dogoditi kad nešto izgovorim, kad nešto uradim, kad te pogledam… U glavi vidim scene pre nego što se zaista odigraju. Da li imaš predstavu o tome kakvo je to stanje?

Nagledala sam se previše obrazaca ponašanja i sada svaki bez poteškoća tumačim. Previše sam muških uloga razotkrila I zasitila sam se glumaca, bebo. Zašto ti ne možeš da budeš svoj? Zar toliko malo ceniš sebe da misliš da ću se okrenuti kad budem videla tvoje pravo lice? Zar toliko malo poverenja u sebe imaš, da prekidaš nešto pre nego što počne da se razvija da bi izbegao i poštedeo sebe svega neprijatnog, potencijalno bolnog, raskrinkavajućeg? Zar napuštaš pozorište pre nego što vidiš kulminaciju dramskog komada?

Izgovaraš laži bez dramskih pauza koje bi mi dale na vremenu da svarim svaku ponaosob. Znaš, bebo, ja to ne želim. Više ti ne verujem kad izgovoriš da ti značim. Jedino u šta sada verujem je tvoje predviđanje da ćemo nas dvoje, na kraju, odigrati ritam nule i nestati. Ne verujem ti kada izustiš da je naš odnos imao bilo kakve veze sa tvojim osećajem pripadnosti – nekada… Nekome – možda meni. Ne verujem, jer se niko ne odriče pripadnosti tako lako kako si se ti nje odrekao. Niko svesno ne bira život na marginama – treba umeti živeti takvim stilom.

Prelako si i prebrzo izgubio nešto što se u životu ne stiče tako često. Svrstao si naše trenutke u kategoriju svakidašnjih. Preko toga ti ne mogu preći. Više nema reči koje možeš izgovoriti, a u koje u prvom trenu neću posumnjati. Svaku ću uzeti s rezervom. Jer nisi umeo da me uveriš da ti je važno. Da sam ti važna. Da ti je bilo šta na ovom svetu važno. A svet je surov, bebo. I hladan. Neće te štedeti taj prljavi svet. I tvoja meka koža više neće biti tako meka. Trebalo je da me sačuvaš barem kao ideju. Inspiraciju. Misao na kraju dana. Sada si ti za mene postao deo tog surovog sveta. Hladno mi je pored tebe. Neću te, bebo, štedeti. Jer ni ti mene nisi. Neću ti se ni svetiti zato što smatram da osveta neće učiniti da se osećam bolje. Ali te zato ostavljam, bebo. Ovog puta ti se neću vratiti. Bilo bi previše platiti dvostruko veću cenu za istu grešku. Ipak je to skupa investicija za jedno novo srljanje u ponor laži obojenih tvojom slatkorečivošću, zar ne?

Najlakše je govoriti. Ljudi ionako najmanje štede na rečima, jer su one svima dostupne. Zato su postale isprazne. Zato gube na važnosti. Trebalo bi da govorimo samo kada imamo nešto smisleno da kažemo. Ne treba da dozvoljavamo budalama da zagađuju vazduh besmislom svojih reči. Ali budale su se namnožile, bebo. Ima ih toliko da je pametan svet počeo da se povlači. Možeš li zamisliti strahotu takve predaje? Kličemo glupostima. Skandalima. Besmislu. Rugamo se znanju. Opovrgavamo talenat. Gazimo smisao. Ismevamo ljubav. Ima li većeg stradanja? Dozvolili smo da nesposobni ruše samopouzdanje sposobnih. Da reflektuju svoj kompleks niže vrednosti na one koji zaista vrede više. Ljudi nemaju svoje mišljenje, bebo. I kada ga imaju, ne usuđuju se javno da iznesu. Jer kritička misao odzvanja kao eho. I nestaje. A sve što nestane – nije ni vredelo. Ne nazire se završetak živopisne deskripcije ovog pomahnitalog sveta u kojem nas dvoje treba, kao, nešto da stvorimo. To je nešto poput kreativne destrukcije koja se rađa iz haosa.

I nemoj, bebo, često da me se sećaš (a zapravo žudim za tim da ti sećanja na nas oživljavaju svakog dana), jer jednom kad ipak, uprkos svojoj težnji da se to nikad ne desi, odrasteš biće ti žao zbog svega što tako bezobziran i zaslepljen lažima, nisi video. Nije dobro kad kajanje počne da uznemirava spokoj. Ipak je miran san nešto najvrednije što čovek može imati u životu. Lepo spavaj, bebo. I neka ništa ne naruši lepotu tvojih snova koji nikada neće doći u kontakt sa realnošću. Večiti dečak koji je uveren da može prevariti godine. Šta ćeš kada vreme istekne? Kratak je ovaj život, a najveća je šteta kada ljudi koji su negovali uzvišenije emocije I ostavili neizbrisiv trag u svojoj profesiji, životu svoje porodice, životima cele nacije budu prekinuti u toj svojoj misiji da ovo mesto učine podnošljivijim za smisleniji život. To je gubitak koji se ne nadoknađuje. Svedoci smo takvih tragedija suviše često. Vredi li onda prećutati istinu? Vredi li bojati se? Vredi li onda ne uraditi nešto u životu? Godine su nemilosrdne. Još su nemilosrdniji minuti i sekunde.

Nauči da voliš, bebo. Prazan je život koji nije ispunjen ljubavlju. I postani bolji čovek, bebo moja. Dosta nam je na svetu ološa, prevaranata, licemera, lažova… Dosta nam je bezvrednih u svetu posrnulog morala. Dosta nam je ljudi koji su više vukovi nego ljudi. Dosta nam je i prostakluka, malograđanstva, ljudske gluposti, životinjskih nagona, lažnih moralisanja, ispraznih reči, kukavičluka prekrivenih kompleksima, ambicija nesposobnih, povlačenja sposobnih… Bebo. Svet je mnogo hladan. A ja po njemu neću koračati sa tobom. Možda se na nekom njegovom drugom kraju, nekog ispunjenijeg i smislenijeg sveta nađemo nekad. Ti i ja. Koža će nam biti gruba. Jer se iz besmisla ne izlazi bez ožiljaka. Samo ljudi nikako da shvate. Kad počne da ih boli, biće kasno da promene ovaj okoreli sistem idiotizma. Jer očigledno da do ljudi dopire samo fizička bol. Mentalno su već otupeli. Više im ništa ne smeta. Pretvaraju se u pasivne posmatrače.

Možda sam poverovala u tvoju nevinost, bebo. A nije trebalo. Možda si ti gori od svih njih. Možda sa tobom ipak nisam sagradila nikakav smisao. Možda sam se sa tobom zbližila. A nije trebalo.

Da promeniš čoveka – ne možeš. Oni koji su to pokušali platili su sopstvenim emocijama za to. Ako se ranije pomirimo sa tim kakav je taj neko koga želimo, razočaranje će biti mnogo manje. Ti si takav, bebo. I ova godina mog života je period mirenja sa tim. Čim budem prihvatila da sa tobom nema onoga što sam jednom krajičkom uma poželela, više mi nećeš biti ni sećanje već samo eho prošlosti koja nestaje. Nestaćeš, bebo.  I to tvoje nestajanje doneće spokoj. Zaborav je najteža kazna. Ništa te jače od toga neće zaboleti.

Nas dvoje nismo od onih koji su navikli da vole bez uslova. Kako dvoje koji isto misle, isto osećaju, vode se istim principima, na isti način pristupaju emocijama, mogu da vole jedno drugo? Sve što sam ja, vidim u tvom ponašanju. Zbog toga mi ono pada mnogo teže, jer analizirajući tvoje ponašanje upoznajem sve svoje mane. Bila je noć kada je prvo što smo jedno drugom priznali bilo da bismo, kada bi neko postavio ultimatum pred nas, izabrali ambiciju, a ne ljubav. Jer se nas dvoje vodimo idejom da tek nakon ispunjenja ambicija možemo biti sposobni da se predamo u potpunosti takvoj emociji. Imajući sve to u vidu, šta onda mogu da očekuju oni koji su unapred ljubav svesno stavili na drugo mesto? Isti ne uspevaju zajedno. I ti si otišao zato što znaš da sam kao ti. Nositi se istovremeno sa dva tako teška karaktera previše je za samo jedan život. Kako da se nadmećem sa nekim ko je kao ja? Kako da se susretnu pogledi dvoje koji na licu nose maske i nemaju nameru sa lica da ih skinu i razotkriju se – iz istih razloga? Kako dvoje hladnih da proizvede neku topliju emociju? Kako isti da se zavole i ogole sve svoje slabosti jedno pred drugim? Nas dvoje ne ulažemo u skupe investicije. Zato se ti okrećeš. Zato se ja okrećem. Od tebe – sebi. Zato ćutim. Zato nikad nećeš znati šta sam osećala prema tebi. Možda si ti izabrao da izgovoriš neke reči da se jednom ne bi kajao što mi nisi dao do znanja šta osećaš. Ja ću ipak svoje reči štedeti. Previše smisla imaju da bi bile izgovorene naglas i pripale jatu onih besmislenih, ispraznih… Bebo moja.


Autor: Tijana Katić ◊ Izvor fotografije: pinterest.com