Ruke

Gasio se i poslednji novembarski dan, a dugo najavljivanog snega još uvek nije bilo. Ove godine očekivala ga je sa nekim neobičnim nestrpljenjem. Iako je već odavno bila zrela žena, supruga i majka, još uvek je detinjasto verovala u svoju teoriju snega. Zar nije sasvim logično i potpuno razumljivo da čovekovi strahovi, brige i nemiri zimi blede i nestaju, isto kao što svaka neravnina i mrlja iščezava pod debelim nanosima pahulja? Sneg je donosio smirenje, i zahvaljujući njemu ljudska duša morala je biti čista i mirna poput svežeg belog pokrivača. Zadržala se na poslu i sada je žurila kući, a hladnoća koja joj je nimalo stidljivo grickala obraze gonila je da još više ubrza korak. Znala je da u borbi protiv mraza ima male šanse za pobedu, pa ipak je uporno stezala debeli beli šal i pokušavala da njime zaštiti i promrzlo lice. Volela je kraj jeseni i njegov sveži dah koji najavljuje zimu, ali se uvek pribojavala podmuklog zimskog mraka. Više nije bilo njenog voljenog sumraka, tog šarmantnog prelaska iz svetlosti u tamu; veče se bacalo na grad iznenada, bez upozorenja, i ispunjavalo je neprijatnom strepnjom. Dok se, razmišljajući o svojim pomešanim osećanjima, borila sa hladnoćom i nekako krišom, ispod kapuljače, motrila na već tamno novembarsko nebo, ruke su i dalje stajale nepomično na svom starom, već uobičajenom mestu. I dalje su, kao i uvek, bile hladne, iako su već neko vreme ležale ispod debelog šala, prislonjene uz njeno grlo. Toliko dugo su bile tu, da je često zaboravljala na njih. Sada je ponovo postala svesna njihovog postojanja samo zato što je ovo doba dana iznenada zamirisalo na jedno davno, davno minulo veče, ovekovečeno možda samo na nekoj crno-beloj fotografiji. A ruke, koje su joj tog dana sasvim nežno dodirivale vrat, podsetile su je na nesigurne prste jednog mladića, koji su se nekada davno bojali da se čvrsto obaviju oko njene šake. Nasmešila se samoj sebi. Čudno je sve to. Čudan je ovaj život, i ovaj sneg koji nikako da padne. Čudne su i ove ruke koje niko nikada nije uspeo da objasni.

Bilo joj je nepunih trinaest godina kada ih je prvi put osetila. Kada su unezvereni ukućani uleteli u njenu sobu, isprepadani vriskom koji se prolomio kroz noć, verovali su da je u pitanju samo ružan san. Devojčica je, drhteći i sklanjajući sa lica kosu mokru od znoja, opisivala ruke koje su ležale na njenom vratu. „Ali na njemu nema ničega“, konstatovali su zbunjeni posmatrači. Ipak, ona je detaljno objašnjavala nešto što niko, pa ni ona sama, nije mogao da vidi. Tanke prste koji se obavijaju oko njenog grla, i hladne dlanove prilepljene uz kožu. Nisu je stezale, niti gušile, ali samo njihovo prisustvo bilo je dovoljno stravično da mladu devojku trgne iz sna. Bojažljivo je dodirivala svoj vrat u pokušaju da pokaže mesto gde se nalaze ruke; nije mogla da napipa ništa drugo osim sopstvene kože i ludački ubrzanog pulsa, ali je nepogrešivo osećala pritisak prstiju koji svakako nisu bili njeni. Niko u njenoj porodici nije verovao u mračne sile; jedino u šta su u tom trenu mogli da poveruju, bili su detinji košmari. Uzalud je majka umirivala svoje dete toplim čajem, i uzalud je pomalo sumnjičava sestra pomno pregledavala njen vrat u potrazi za bilo kakvom ogrebotinom. Koža je bila savršeno čista i nepovređena, meka kao u novorođenčeta. A nevidljive ruke i dalje su je grlile neobjašnjivom sablasnom nežnošću.

Svanuće je dočekala budna, sa već poznatim hladnim dodirom oko grla. Nezvane gošće nisu je napustile ni tog dana. Ni sledećeg. Ni mnogo dana docnije. Pomirivši se sa sve jasnijom činjenicom da nije reč o košmaru (mada su, vođeni svojom nepobedivom racionalnošću, još uvek verovali da se radi o maštovitom pubertetskom hiru), brižni roditelji ipak su odlučili da stvar prepuste lekarima. Naravno, slučaj je izazvao prilično veliko interesovanje. Devojčica je podvrgnuta nizu ispitivanja koja su imala za cilj da otkriju misteriozni uzrok „osećaja ruku“, kako su specijalisti odlučili da nazovu ovaj fenomen. Jer, svakako, nije postojala mogućnost da se radi o bilo kakvim realnim rukama, a još manje o rukama neke, da je tako nazovemo, nečiste sile. Problem je verovatno poticao od neke bolesti disajnih organa, ili nepravilnog rada neke žlezde. Rezultati brojnih analiza ipak nisu zadovoljili lekarsku znatiželju – devojčica je bila jedan od najzdravijih pacijenata koji su ikada kročili u hodnike bolnice. Pluća su bila čista i obavljala su svoj zadatak odgovorno i precizno. Isto je bilo i sa svim ostalim organima. Pomalo razočarani u tačnost svojih dijagnoza i moć bolničkih aparata, ljudi u belim mantilima izneli su zabrinutoj porodici svoje mišljenje – možda je bolje da se za savet obrate psihologu. Ipak, medicina još uvek nije proizvela crvene pilule koje leče stisak nevidljivih ruku.

Orači ljudskih mozgova dočekali su ovu još uvek netaknutu njivu sa strastvenim užitkom. Halucinacije su oduvek bile zanimljiva pojava za proučavanje, naročito u tako osetljivom adolescentskom dobu. Vodila je neobične razgovore sa dečjim psiholozima, koji su se svojski trudili da detaljno prekopaju njenu svest. Pred nju su iznošene čudne slike koje su u njoj morale pobuditi asocijacije ključne za razrešenje nekog još nedefinisanog psihičkog problema. Uzalud. Devojčica je bila potpuno normalno ljudsko biće, neplodno polje za rast i razvoj bilo kakvih psihoza. Najuporniji je bio prosedi psihijatar sa smešnim brkovima i sitnim očima neodređene boje. Ubeđen da je za ovaj poremećaj kriva potisnuta trauma iz ranog detinjstva, izmolio je od roditelja odobrenje da devojčica bude podvrgnuta hipnozi. Danima je, malo po malo, razmicao slojeve njene podsvesti, u potrazi za naznakom bilo kakve zaboravljene nedaće. No, život koji je upoznao u razgovorima sa usnulom trinaestogodišnjakinjom nije mu otkrio nikakve intrigantne detalje. Suprotno njegovom ubeđenju, devojčica nikada nije bila zlostavljana. Niko je nikada nije čak ni ošamario. Njeno detinjstvo bilo je savršeno obično, i za jednog psihijatra, prilično dosadno.

Niko više nije imao smelosti da sumnja u postojanje čudnovatog dodira, iako nauka za njega nije imala logično objašnjenje. Prošlo je isuviše vremena da bi se bilo koja izmišljotina održala u životu, a devojčica je još uvek uporno govorila o nevidljivim rukama koje je nisu napuštale ni za trenutak. Ponekad su bile mirne, nežne, kao da su na njenom vratu usnule spokojnim i lakim snom. Ponekad, pak, činilo se kao da ih napaja prkosni nemir koji lako prelazi u bes. Tada bi se večito promrzli prsti stegli čvršće oko devojačkog grla, nedovoljno snažno da joj prekinu dah, ali dovoljno da je prenu iz sna, ili joj prožmu javu neprijatnom jezom koja joj se sa grkljana slivala niz čitavo telo. Retko je osećala da je ruke istinski guše. Za sve ove godine, to se dogodilo svega nekoliko puta. Pa ipak, i kada bi osetila kako joj se tuđi nokti zarivaju u kožu, na neki čudan način znala je da je nikada neće zaista zadaviti. Ruke su bile mučitelj, ali ne i ubica. I kao što surovo racionalni ljudi u trenucima krajnjeg očaja često poveruju u stvari kojima su se nekada podrugljivo smejali, tako je i ova porodica, ne videći drugog načina da pomogne svome detetu, odlučila da izda razum i nauku. Nije bilo starice u okolini koju nisu pitali za savet. Kuvali su se čajevi od trava za koje niko nikada nije čuo. Komadići užarenog ugljevlja uzaludno su plutali po vodi. Zalud se rasipalo brašno što na zidu treba da ocrta lik onoga ko je na dete bacio uroke. Bajalice i kletve nemoćno su strujale kroz vazduh oko omađijane žrtve. Moćnije od svega bile su ruke, koje su i dalje mirno počivale na vratu devojčice, imune na magične trave i nerazumljive čini.

U godinama koje su sledile, periodično se vraćala lekarima, psiholozima i samoproklamovanim vešticama. Iako se plašila da to izgovori glasno, u sebi se polako mirila sa neobjašnjivim prisustvom ruku. Bile su tu, i morala je da živi sa njima. Niko nije mogao da ih vidi, razjasni, ukloni. Vremenom, kao da je postajalo sve manje važno. U početku su joj smetale, uznemiravale je, nagonile na plač koji je neretko trajao satima. Kasnije, kao da se pomirila sa njima – jednostavno, morala je da nastavi dalje. Promrzli prsti milovali su njen vrat dok je po prvi put u životu prislanjala svoje usne na tuđe, momačke; stezali su je u noćima koje je probdela nad ispitnom literaturom; ruke su bile uz nju dok je prilazila oltaru da izgovori jednu potvrdnu reč, i skoro su je gušile dok je u bolovima rađala svoje prvo dete. Malo je ljudi kojima je poverila tajnu nevidljivih ruku. Eto, na primer, mladić koji joj se sasvim slučajno javio u sećanju tog poslednjeg dana novembra, nikada nije saznao da je jedne večeri koja se odavno pretvorila u noć, dok je bojažljivo prelazio prstima preko jednog devojačkog grla, ovlaš dodirnuo i neke tako nemoguće, a tako stvarne ruke.

Računala je u sebi još koliko joj je ostalo do dugo priželjkivanog ulaska u toplinu sobe. Dva pešačka prelaza, jedan semafor, jedno skretanje udesno, i svega nekoliko stepenika. Prkosno se nasmejala mrazu koji joj uskoro neće moći ama baš ništa. I gle, samo što je jednom nogom zakoračila na belu liniju pešačkog prelaza, ulična svetiljka poželela je dobrodošlicu jednoj veseloj, povećoj pahulji. Očekujući je željno cele večeri, nije mogla da je ne primeti. Još jedan korak, i još nekoliko snežnih lepotica zaigralo je u vazduhu. Ushićeno poput deteta, pružila je ruku da uhvati neku od njih. Ni sama nikada nije mogla da objasni radost koja je ispunjavala kada bi joj uspelo da makar na nekoliko sekundi zadrži na dlanu ovo maleno umetničko delo prirode. Pahulja je nežno sletela na širom otvorenu šaku, i za trenutak je zaneseno zastala da je osmotri. Nevidljive ruke blago su je stegle, a nokti su joj nervozno grebuckali kožu. „Ne sada…“, prekorevala je svoje čudnovato prokletstvo, koje joj je kvarilo magiju trenutka. I kao što to obično i biva, rasejani vozač prekasno je nagazio kočnicu, a zvuk sirene ostao je zarobljen negde u večernjem vazduhu, bespomoćan i suvišan. Zemljina kugla ubrzano se okretala pod njenim nogama, dok je asfalt, uvek spreman na sve, dočekao u svoje grubo okrilje. Odjednom, postavši svesna svog pada, osetila je neverovatan umor. Htela je da ustane, da kaže radoznalim glavama koje su se polako okupljale oko nje da je dobro, da joj nije ništa, da mogu spokojno da se vrate svojim malim životima. Ali bila je kao prikovana za zemlju, i svaki pokušaj pokreta završavao se smirenjem, a umesto glasa, iz grla joj je šikljala tišina. Nešto toplo, mokro, nekako prijatno, oblivalo joj je potiljak, pramen kose, vrat, kvasilo kapuljaču i kvarilo pravilnost belih linija. I dok je, poluotvorenih očiju, u sopstvenu tamu upijala tamu jesenjeg neba, sa nevericom je primetila da joj je telo čudno slobodno. Takvu slobodu poslednji put je osetila još kao naivno dete koje o životu nije znalo ništa, još onda kada… kada ruke još uvek nisu postojale. Sa vrata su se odlepili najpre dlanovi; zatim su prsti, jedan po jedan, napustili svoje dugogodišnje boravište. Kao da odlažu rastanak, kao da razmišljaju da li da se možda ipak vrate, nevidljive jagodice najduže su se zadržale na koži lepljivoj od krvi. A onda su i one, pomirivši se sa neminovnošću nestanka, pokunjeno odlepršale u mrak, probijajući se kroz toplu paru što je lebdela oko zabezeknuto otvorenih usta okupljenih radoznalaca. Kapci su joj postali teški poput olova. Nestalo je nebo, nestali su i ljudi. Osmehnula se – čudno je sve to…

Na jedan maleni grad, na malu crvenu lokvu na pešačkom prelazu, na telo žene sa čijeg je vrata skliznuo debeli beli šal, ne znajući i ne sluteći ništa, u sve jačem naletu padale su krupne, bele pahulje.


Izvor fotografije: pixabay.com


Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti. U stvarnom životu bavi se novinarstvom, pisanjem poezije i proze i stvaranjem šarenih kreacija od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude,  i nebo u svim njegovim varijantama.