Sačuvaj cipelicu

– Što ne ustaneš da igraš sa drugaricom, kad te zove? – nasmejani glas crnogorskog izgovora trgao me je iz muzičkog transa u koji sam upala sasvim slučajno, usled remiksa novih pesama one moje pevačice.

Iz nekog suludog razloga osetila sam potrebu da mu objasnim da mi to nije drugarica nego sestra, i tek kad sam to i uradila, shvatila sam da sam nepoznatom potencijalnom manijaku dala povod da nastavi da mi se obraća.

Srećom, ako ništa drugo, bar je dobro prikrivao svoju manijakalnost, i obratio mi se krajnje normalno – koliko je to moguće za uslove mračnog zadimljenog improvizovanog kluba koji je samo par sati ranije izgledao kao pristojna poslastičarnica u kojoj se može naći nešto slatko.

Rekao je da bi svakako trebalo da igram.
Rekla sam mu da ću ipak da preskočim.

– Šta kažeš da ponovimo piće? – pokazao je rukom za naš sto.
– A ne. – odbila sam uz najkulturniji osmeh – Nas dve idemo.
– Idete? – podigao je obrve u čudu – Pa kakav je to izlazak koji se završava u ponoć?
– Pepeljuge, šta ćeš. – nasmejala sam se razmišljajući kako je izlazak poslednje što sam planirala, ustala i pokazala svojoj drugarici sestri put ka vratima.
– Pa oli ostaviti cipelicu bar, kako da te nađem? – nasmejao se još jednom.
– Izvini, jebiga, ne nosim cipelice na more. – doviknula sam kroz osmeh, stuštivši se ka izlazu, vukući pritom zbunjenu drugaricu sestru za sobom.
– Je l’ realno ono?! – vrištala je od smeha – Onaj nam je tek tako samo poslao piće!
– Nije poslao piće, fin je bio, samo je pitao hoćemo li. – objašnjavala sam sada već uveliko napuštajući lokal.
– Ma ne onaj što je s tobom pričao, oni za drugim stolom. – upadljivo se okretala i pokazivala ka “onom drugom stolu” gde je neki razbacani tip vidno razočaran plaćao piće koje nije ni stiglo do nas. Ne umem ni da opišem koliko mi je laknulo što nije.

U sobu smo stigle smejući se kao idioti što smo uspešno pobegle iz te uvrnute disko-poslastičarnice.

Te sulude večeri koja je kolač u poslastičarnici pretvorila u ničim izazvan polunoćni izlazak (jer kako drugačije nazvati izlazak do ponoći?), zapitala sam se više stvari.

Ključna je, čini mi se, bila – da li momci danas zaista misle da je dovoljno da pošalju devojci piće da bi dobili… bilo šta?
U kom trenutku je postalo društveno prihvatljivo poslati piće bez ikakvog uvoda i očekivati da ti neko duguje razgovor? Da ne kažem bilo šta više od toga. Kakav god osmeh (ili jahtu) imao.
Kada je postalo glupo prići devojci i reći: “Ćao, mislim da si slatka” ili: “Hoćeš da ostaviš cipelicu da te nađem?”, a šmekerski poslati to glupo piće?

Kada su devojke prestale da govore: “Ne, hvala.” ako to misle, i kada je mladićima postalo podrazumevano da im se odmah po slanju pića i pridruže za stolom, pa još i ljute ako ne dobiju ništa osim zajedno popijenog pića (Opet, šta uopšte očekuju da dobiju?!).

Nekoliko večeri kasnije, u jeku avgusta, u sitne sate, tim mestašcem na crnogorskom primorju odjekivala je rasprava petorice momaka i vidno pijane bose devojke koja je posrtala po ulici. Od njih se čulo samo razvučeno “aaajde”, ali je zato ona vrlo slikovito i poprilično mutavo objašnjavala kako zna zašto su joj plaćali pića celo veče, kako nije budala i kako samo nije umela da kaže da nije zainteresovana.

I onda ponovo nisam mogla a da se ne zapitam te neke stvari.

Na primer, kako je moguće da postoje devojke koje, s jedne strane, toliko drže do sebe da su savršeno negovane, savršeno našminkane, savršeno obučene, a koje, s druge strane, ne cene tu divnu sebe ni toliko da nekom ko ih ne zanima jasno i glasno kažu “ne”.

Znaš, ne znam kad je postalo podrazumevano da se prihvati svako piće.
Pa da svako piće preraste u flert.
Pa da svaki flert postane više od flerta.

Znaš, u teoriji, čini mi se, sve bismo mi da budemo nečije Pepeljuge.
Svaka od nas povremeno poželi da je pronađe neki Princ, ili bar neki dopadljivi konj, i da ostane tu za stalno.
I nekako volim da verujem da to nije tako nerealno.
Samo, prethodno treba skapirati tu jednu suštinski veliku stvar.

Treba da skapiraš da ne treba svakom da ostaviš cipelicu.
Nekad stvarno treba samo da se zahvališ i odeš.

Obuvena.


Izvor fotografije: shutterstock.com


 

U radno vreme živi od pisanja. U slobodno vreme piše da bi živela. Prerazmišljava, prokrastinira i obožava drame. Dajte joj čips, pivo i dovoljno uvrnutog sagovornika i niko neće biti povređen. Kako to mislite – ne drži sve konce u svojim rukama?