-Ja sam zaljubljena.
-Šta ti bi odjednom?
-Ja volim onog čoveka tamo, a ko kako hoće. – brzo sam sasula pivo u grlo ne bih li vratila reči nazad.
-Preteruješ! Nemoguće je da ga voliš.
-Kamo lepe sreće da si u pravu.
-Gledaj me! Ti njega ne možeš da voliš, ti samo živiš taj neki osećaj koji on budi u tebi, ali nije ljubav. Sunce mu ljubim, ne sme da bude!

Uvrtala sam onu istu kovrdžu kao i uvek kad sam nervozna. Je li moguće da ga volim? Ili ipak nije? Ljudi kažu da postoje tri ljubavi u životu: prva, prava i nemoguća. On mi se uklapa u tu nemoguću priču. Savršenu, a nemoguću.

Možda baš zato i jeste savršena, jer je nemoguća. To je ono kad grizeš usne, kad ne želiš da ti se približi, ne bi li te ponovo izbacio iz koloseka. A izbaci te lako, i da ti ne priđe. Prodrma da se noge odseku, a ruke te više ne slušaju. Svojim mirisom ti vrati jedan poljubac, ruku koja te grli, bradu od dva dana koja te prijatno bocka i ne želiš da prestane. Ali ti vrati i onaj neprijatan osećaj disciplinovane distance. Kad znaš gde ti je mesto – uvek ono koje nije pored njega. I znaš da tog mesta moraš da se držiš, da se i to „nešto“ vaše ne rasprši kao mehur od sapunice. Tek tada ničeg ne bi bilo.

Neko živi ljubav, neko je prepričava. Ja ću ovu da živim. I možda ti je nekada ispričam. Ti sada baš i nisi za te stvari. Suviše si osetljiv. Kao šećer. Recimo.

Dežurna pričalica, pevačica i plesačica. Po struci profesor i prevodilac, u realnom svetu svašta nešto drugo: malo čupavica, malo Maza, malo Lunja, hronična gladnica. Obožava da se grli, da voli, i da ljude oko sebe čini srećnim na ovaj ili onaj način.