– Upoznali smo se ispred fakulteta, a onda si me otpratio do biblioteke. Sećaš se?

– Biblioteka? Ne mogu da se setim.

Ja se sećam. Dok se prevrćem po krevetu i bezuspešno nameštam jastuk; dok se pitam zašto mi se kapci sami otvaraju kad pokušam da ih sklopim, i zašto mi ni zvuk kiše ne priziva san.

Sećam se njegove crne zimske kape sa štitnicima za uši dok čizmom smušeno kopka po ostacima snega na trotoaru; meni glava mrzne jer mi je kosa podignuta u konjski rep, iz koga vire pletenice vezane šarenim gumicama za tegle.

Sećam se mirisa vetra što nam duva u lice dok se vraćamo sa maskenbala na kome sam upoznala Džonija. Depa, naravno. Lažnog, naravno.

Sećam se svog odraza u ogledalu na zidu neke pekare koja radi od 00 do 24, negde u dva izjutra, posle svirke nekog tribjuta Ekv-a. Provlačim prste kroz kosu vlažnu od kiše za koju se nisam naoružala kišobranom. Šareni šal oko vrata, crna senka napola razmazana, u očima sreća.

Sećam se kako u rukama drži šolju sa čajem dok priča, i kaže da na njega svalim krivicu ako sutra ne položim ispit jer mi je čitav dan plakao na ramenu. Ispit sam položila, a on je, valjda, preboleo tu koja mu je toliko muke zadala.

Sećam se kako šuška omot kutije čajnih kolačića dok pokušavamo da ih otvorimo a da ne probudimo zaspalu cimerku, i grudvica u testu za palačinke koje brižljivo razbijamo viljuškama, jer je imati mikser nedostižan luksuz.

Sećam se Štulića koji se čuje sa zvučnika dok sedimo na prozoru i pričamo o neuspelim vezama. …Pa se privij tik uz mene, i zapjevaj.. ako znaš bilo što.Verovatno, skoro sigurno, nismo znali previše. Možda čak ni dovoljno.

Sećam se devojčice koja mi u prolazu dobacuje “Nastavnice, lepa Vam je majica!”, dok u hodniku čekam potvrdu o obavljenoj praksi. A majica stara, izbledela, sa natpisom Nirvana i likom Kurta Kobejna na njoj. Iz srednje škole.

Sećam se mirisa sendviča iz tostera predviđenog za prefinjene trouglaste komadiće hleba, u koji smo mi ipak uporno (i uspešno) gurali prepolovljene vekne iz menze.

Sećam se jedne plišane trenerke i jednih iznošenih crnih starki; jedne polomljene drške na žutoj šolji za kafu, i veličine i oblika jedne iz pivnice ukradene čaše; jednog susreta na stepeništu i jednog pogleda u retrovizoru; marame vezane oko jedne muške ruke; jednog skakanja po krevetu uz muziku, i noćnog programa radija koji me, kroz slušalice mobilnog telefona, drži budnom u gotovo praznoj čitaonici; jednog nekontrolisanog napada smeha nasred ulice i jednog poljupca u hodniku. Sećam se.

Sećam se sa preciznošću fotografa koji fokusira leptira na cvetu. Štaviše, kao da jasnije i življe pamtim one scene koje niko od nas nije zaista zabeležio foto-aparatom; kao da se mozak igrao ćudljivog fotografa, ili možda filmskog reditelja, koji je sebi dao zadatak da sačuva sve luckaste scene jedne mladosti.

A onda, razmišljam dok kiša sve jače udara o prozore, kako to da ne mogu da se setim šta sam juče doručkovala? Zašto redovno zaboravljam da uključim bojler kada je jeftina struja,  i zašto uglavnom zaboravim polovinu namirnica koje treba da kupim čim uđem u prodavnicu? Kako to da ne pamtim rečenicu koju sam malopre pročitala u novinama, i ne mogu da zadržim u svesti ime osobe izgovoreno pre samo par sekundi? Kiša prerasta u pravi prolećni pljusak. Čujem kako ogromne kapi dobuju po nekoj barici pod prozorom. I čini mi se da znam zašto – zato što nije važno. Zato što je prokleto nebitno da li ću imati toplu vodu u 11 ili pola 12, da li ću kupiti običan ili vanilin šećer, i da li se nečija komšinica zove Jovana ili Marija. Nebitno je. Jesam li ja bitna?, radoznalo mi kroz prozor šapuće kiša. Jesi, ako mi se upijaš u kosu dok se od tebe neuspešno krijem pod drvetom, kažem joj. Jesi, ako mi se slivaš niz obraze dok sa drugaricom trčim ka najbližem zaklonu, pevajući pritom, sa ne previše sluha, neku od omiljenih pesama Hladnog piva. Jesi, ako makar znam da tu prekoputa, ispod neke nadstrešnice, neko stoji i čeka da prestanete i ti i grad, pa da pređe dva pešačka prelaza i napokon vidi mene. Ovako… ovako si samo obična atmosferska pojava. I ako ti to nešto znači, uči se o tebi u osnovnoj školi.

Holding back the years, uporno mi odzvanja u glavi dok konačno sklapam neposlušne očne kapke. Nisam se setila svega, ali lakše mi je kad znam da je tu – zapečaćeno i skriveno od zaborava i nekih dosadnih, nebitnih kiša.

Po struci je profesor srpskog jezika i književnosti; u stvarnom životu, pak, bavi se svakojakim kreativnim radom – piše, crta, prevodi, igra se novinara, stvara šarene kreacije od svega što joj se nađe pri ruci. Voli uvrnute knjige, jednostavne ljude, i nebo u svim njegovim varijantama.