Sećaš li se?

Sećaš li se onog dana kada smo se, poput dva tinejdžera,
smejali bez razloga, samo gledajući jedno u drugo?
Samo par minuta kasnije nežno sam spustila glavu na tvoje rame,
a ti me grlio čvrsto kao da se bojiš da ti ne pobegnem.

Sećaš li se koliko je nežnosti bilo u svakoj reči
koju smo jedno drugom upućivali,
u svakom slovu koje smo jedno drugom napisali,
u svakoj misli koju smo znali
jedno drugom da pročitamo, čak i kad nismo blizu?

Sećaš li se: dugih razgovora, poruka za laku noć, naše pesme,
tajnog mesta za koje smo samo mi znali, šapata tokom noći i jutra,
zaljubljenih osmeha, stidljivih pogleda i pesme
uz koju bi nam srca uvek brže zaigrala,
jer smo zamišljali da je za nas pisana?

Sećaš li se stihova koje smo često razmenjivali
nekada kroz suze, a nekada kroz smeh?
Možda se sećaš i onog filma uz koji sam toliko plakala,
a ti se smejao ljubeći mi mokre obraze – jer ti nije bilo jasno zašto neko plače
gledajući rastanak dečaka i psa?!

Sećaš li se šta sam ti tada odgovorila?
Sećaš li se da sam ti rekla da najviše mrzim rastanke, da ih ne umem,
da mi se srce cepa od njih, da su mi bolniji od najveće boli?
Na kraju svega, sećaš li se mene, rastanka, ljubavi i tuge?


Autor: Bojana Krkeljić ◊ Izvor fotografije: pexels.com