Shvatam

Došla je. Jednog neobičnog predvečerja, tiho se uvukla u svaku poru. Bila je tako snena, mila, ali posve nežna i lagana. Zračila je neopisivom lepotom, lepotom koja me je bolela da svestan bio nisam koliko zapravo uživam dok me boli.

Dopustio sam joj da mi šapuće, hteo sam da znam za svaki skriveni strah, za sve što bi je ljutilo – nestvarno, pomalo čudno i zastrašujuće, skromno – zar je moguće da se ikako naljuti?

Gledao sam je. Bleda, pa malo zarumeni, postidi se a onda bum – samopouzdanje – to ne bih voleo da izgubi nikada. Ni onaj dobro poznati opijum, zavodi me. Svesno? Pitam se. Možda i nije…to je samo sastavni deo nje.

Shvatam da, hiljade i hiljade godina, dolazaka i odlazaka, pogleda, drhtaja, usana, nemira… ne bi bilo dovoljno, ma ne znam  koliko svetlosnih godina, da te dočaram nekome, negde, nekako. Ne postoji način. Zadržaću (te) za sebe. Ostaviću ovo najlepše i ćutaću.

Nikome neću reći koliko sam te bio gladan i koliko sam te čekao. Sam sa sobom, ali pak sa hiljadu ljudi oko sebe. Možda su te i oni željno iščekivali? Mada, na kraju je samo jedno bitno – ja sam te dočekao i to baš onako kako voliš. Evo, obećavam. Odvešću te negde daleko, na ono naše mesto, gde je sve bilo tako istinito i postojano, gde postojimo samo mi i sve nam je prosto (po)taman.

Na kraju, čudna je ova jesen, zar ne?


Autor: Bojana Pavlović ◊ Izvor fotografije: pinterest.com