Skoro sasvim stvarno

Sanjala sam da mi se ne dešava ništa.
Sanjala sam rasterećujuće.
Sanjala sam – prazno.

Nisam pokušavala da obuzdam kosu,
gestikulaciju, nervozni osmeh i nepromišljen jezik.
Nisam pokušavala da ga posmatram ispod oka dok je pričao tu neku priču, koje se više ne sećam.
Nisam pokušavala da ostanem svojeglavo pribrana
dok je svoju ruku stavljao preko moje
ili ukrštao naše prste
ili nehajno dodirivao moj struk
ili ramena
ili mi se igrao sa postojanjem.

Nisam ga pitala što me je zgrabio za ruku.
Niti mi je uzvratio pitanjem zašto se nisam izvukla.
Nismo bili pripiti stranci koji se ponašaju kao da je ulica njihova. Za smejanje, teatralisanje, prevrtanje očima i novo preplitanje prstiju.
Nismo bili oni nesnosni zanesenjaci koji se, eto, tek tako, ljube na ulici i briga ih za svet (a svetu ionako fali zanesenjaka).
Nije se pravio da mu je baš moja stanica usput, niti pokušavao da me odvrati od ljubljenja i zalepi u zagrljaj, jer je na stanici previše ljudi.
Je l’ ti se ljubi, nije pitao.
I nisam mu rekla da.
I nije me ljubio kao da smo poslednji ljudi
koji se ljube na stanici
ili na planeti.

Sanjala sam da mi se ne dešava ništa.
Da čekam. Poruke, znake i dodire.

I nije bilo rasterećenja.

Bilo je skoro sasvim stvarno,
a onda sam otvorila oči i ugledala
omiljeni sladoled od vanile
umočen u poslednje zrake
gorućeg sunca.
I sopstvenu uljuljkanost
u moju ruku u njegovoj.
I u sebe sa njim.

A onda je sunce još jednom zašlo,
i senke su zaplesale za njim,
a ja sam ležala – sasvim sama.

Sanjala sam da mi se dešava nešto.


Izvor fotografije: favim.com


U radno vreme živi od pisanja. U slobodno vreme piše da bi živela. Prerazmišljava, prokrastinira i obožava drame. Dajte joj čips, pivo i dovoljno uvrnutog sagovornika i niko neće biti povređen. Kako to mislite – ne drži sve konce u svojim rukama?