Jutros sam stajala pred omiljenom pekarom i razmišljala šta da doručkujem (teške muke!). I sad, znate ono kad imate nešto što baš nećete, pa gledate u sve ostalo i mislite u sebi “šta god, samo ne ono”?

E, pa, moje “samo ne ono” je slana palačinka. Kunem se, ne razumem postojanje slane palačinke. Mislim da je ona preteča slane plazme i bureka sa eurokremom.
I, dakle, stojim tako, hoću bilo šta osim slane palačinke, i ljubazna teta mi kaže:
“Ćao, dušo, izvoli?”
I duša ispali:
“Slanu palačinku.”

Eto, tek tako. Nesrećnu palačinku sam pojela do pola, al’ nije stvar u tome. Stvar je u tom procesu biranja. Ono kad misliš o onome što nećeš, umesto o onome što hoćeš. Ono kad ne znaš šta hoćeš, pa uzmeš bilo šta, iako ti apsolutno neće trebati, al’ jebiga.

Negde tokom ovih dvadesetnešto godina sam skapirala da kad god vičem da nešto neću, sa tim “neću” i završim.

Neću da upišem fakultet koji ne volim, neću da se kačim sa problematičnim tipovima, neću da me plaši kad grmi, neću da budem šef grupnih radova, neću spanać za ručak, neću da radim sve u poslednji čas, neću da jedem brzu hranu, neću da me zeza klijent, drug, rođak, komšija… Neću, al’ životu zabavno da me ćuška.

I onda shvatim da nekih stvari ne možeš da se kloniš u životu, dok ne počneš da ih se kloniš u mislima.

I onda kažem sebi da počinjem da razmišljam o onome što hoću.
O pisanju za život, o kafi za dobro jutro, o princes krofnama za jelo, o toplom ćebetu za ušuškavanje, o kuvanom vinu za uživanje.
O ljudima koji zaslužuju da im poklonim svoje “sad”, i o ljudima kakve ja zaslužujem u tom “sad”.
O poštovanju, toleranciji, i o ljubavi, bre. O pogrešnom za kog se ispostavi da je pravi, o hrabrim odlukama, o ljudima koji me pitaju da li mi treba pomoć. O ljudima koji žele da pomognu.

Šta hoću da kažem?

Ne moraš da budeš neki veliki lajfkouč da izmozgaš sebi lepši dan. Samo treba da zažmuriš na slane palačinke. I na sve druge neukusne stvari koje te dele od gledanja u prave. Ne kažem da je lako, ali nekad zaista treba da zažmuriš. Da zažmuriš na namrgođenost, pokvaren kišobran i naporne ljude. Da radiš na sebi. I da radiš na osmeh, toplu kapuljaču, dobru knjigu i ustajanje starijima u busu.

Jer to je ono što čini boljim čak i dan koji počne tom slanom palačinkom, koja ti danas ama baš nije trebala.

Piskaralo uvek željno čipsa, vina, trilera i društvenih igara. Bacila u vodu tri godine ekonomije da bi zaplivala u vodama pisanja, studiranja španskog, i življenja, generalno. Nije se pokajala. Neće reći koliko ima godina, jer i kad kaže – niko joj ne veruje.