Toplina, lepršavost, elegancija, tananost i tajnovitost. Lepota izraza, nežna osećanja, tiha nedorečenost. Kazuo Išiguro piše lako, baršunasto, milujući rečima i umirujući duh čitaočev.

Išiguro je rođen u Nagasakiju 1954. godine, ali već nakon šest godina Velika Britanija postaje njegov dom, gde i danas živi sa suprugom i ćerkom. Najznačajnije njegovo ostvarenje jeste roman Ostaci dana, za koji je dobio Bukerovu nagradu. Roman Slikar prolaznog sveta (1986), o kome vam pišem, takođe mu je doneo veliki uspeh, kao i Vitbredovu nagradu za knjigu godine.

To je priča u kojoj se nižu i prepliću razne slike koje pisac vešto međusobno uklapa, prelazeći nenadano sa jedne niti na drugu, ali ne izazivajući pritom kod čitaoca zbunjenost, baš naprotiv: čitalac ima osećaj da zajedno sa naratorom plovi talasima njegovog sećanja, kao kakav dobar prijatelj, uz šoljicu čaja u sobi toploj, okupanoj svetlošću koja dopire iz kamina. Tako ovde ima reči o sukobu različitih ideja, o očuvanju porodice, običajima, mirenju sa prošlošću i pomirenosti sa budućnošću; umetnosti i moralu; stradanju i žalosti; o hrabrosti, ljubavi, razočaranjima.

Penzionisani slikar Masuđi Ono nam, putem solilokvijuma, otkriva svoje emocije, svoja razmišljanja u vezi sa prošlošću, kao i sa trenutnim stanjem u Japanu nakon Drugog svetskog rata. Izleti koje čini u daleko detinjstvo nam pokazuju sve nedaće koje je imao na svom putu da postane slikar. Njegov otac ne samo da ga nikada u tome nije podržavao, već se trudio da mu tu ideju potpuno izbaci iz glave lomeći njegov duh i rušeći mu samopouzdanje:

,,Umetnici žive u prljavštini i bedi. Nastanjeni su u svetu koji ih dovodi u svakojaka iskušenja da bi ih pokvario i oslabio im volju. (…) Svakako ima izuzetaka. Šačica takvih sa izvanrednom odlučnošću i karakterom. Ali bojim se da je naš sin daleko od toga da bude takva ličnost. Uistinu, upravo je suprotno.”

Masuđi je ipak postao vrlo ugledan slikar, ali sada, nakon rata, on počinje da preispituje ulogu svog stvaralaštva i plaši se da su pojedine njegove slike, u okviru propagande za vreme Drugog svetskog rata, imale negativan uticaj. Dok su njegov učitelj, kao i njegove kolege, inspiraciju i dalje tražili u dekadentnom svetu zabave, on je osetio da ne sme zauvek ostati slikar prolaznog sveta. Iako je uvek postupao časno i pošteno, verujući da ostvaruje dobro za svoj narod, sada, nakon izgubljenog rata, on počinje da preispituje svoje postupke i spreman je da prizna svoje greške. Svestan je svojih smelih, ali sa puno čestitosti poduzimanih koraka, i ne kaje se zbog njih. Ipak, oni će ga poput opomena progoniti i posle puno vremena, preteći da osujete ugovoreni brak njegove mlađe kćeri.

Kroz pomenute retrospekcije pažljivo je upletena sadašnjost: tuga zbog izgubljene žene i sina; životi njegovih dveju kćeri, zeta i unuka; dešavanja u državi. Iako o tragediji koja ga je zadesila nema mnogo reči u romanu, čini se da iza svake rečenice treperi neizgovorena tuga i žalost za srećnijim danima provedenim sa porodicom, pre stradanja voljenih. Nov, savremen život oslikava se u njegovim kćerima, modernim i odlučnim; zetovima koji su pravi poslovni ljudi, uspešni i ambiciozni, kao i u nestašnom unuku zainteresovanom samo za ono što je novo i uzbudljivo. Masuđi se u svemu tome oseća pomalo zbunjeno, pokušavajući da se prilagodi svemu onome što budućnost donosi, i da se navikne da živi bez voljenih ljudi, i dragih, sada porušenih mesta.

Naizgled beskrajno klupko Masuđijeve priče se nečujno razmota, za mene nenadano. Ostaje samo nagoveštaj koji se seli u maglovite predele mašte, a nas ostavlja gladnima još koje Išigurove rečenice, još koje stranice na kojoj bismo se ogrejali i odmorili.


Tekst i fotografije: Kristina

Kristinine recenzije knjiga čitajte i na njenom blogu Sparks Of Beauty!